Zavist kao motivacija

Zavist kao motivacija

U narodu važi pravilo da kada nekoga (i sebe), opisujemo kao osobu vrednu poštovanja, obavezno kažemo „nikome ne zavidi“, „nije zavidan“ i slično. Time pokušavamo da dočaramo nečije poštenje i dobrotu. Međutim, da li je stvarno tako? Šta je zavist, čemu služi, i da li je obavezno, baš toliko loše, osećati je?

Zavsit osećamo u situacijama kada verujemo da neka osoba ima nešto što i mi zaslužujemo, isto toliko, a možda i više. To može biti bilo šta. Odevni predmet, kuća, bolji posao, veća plata, lepši partner/ka, “poslušnije dete” i slično.

Zavist koju osećamo, može da nas pokrene, na različite načine. Recimo, kod dece, princip je jednostavan. Kada dete zavidi drugom detetu na nečemu što ima (recimo na igrački), ono teži da to ili otme, ili uništi. Dakle, da dobije ono što mu se sviđa, u jednom slučaju, ili, da niko nema igračku, u drugom slučaju. Kod odraslih se opcije komplikuju, pa pored otimanja i uništenja, imamo i takmičenje, težnju da i mi sami stvorimo, i tako se izjednačimo sa osobom kojoj zavidimo, što otvara jednu sasvim novu sliku o zavisti.

Ako sve što smo rekli, malo razložimo, zaključujemo nekoliko stvari o zavisti:

Zavist osećamo kada procenimo da neko drugi ima nešto što i mi zaslužujemo. Tada, možemo da uradimo jednu od tri stvari. Prvo, da otmemo ono na čemu zavidimo (ukoliko je to moguće), tako da mi imamo, a onaj od koga smo oteli, više nema stvar na kojoj mu zavidimo; da uništimo ono na čemu zavidimo, tako, da niko nema ono na čemu zavidimo (po principu „da komšiji crkne krava“); da se pokrenemo, angažujemo, i da sami stvorimo ono na čemu drugome zavidimo.

Ova, poslednja opcija, daje nam spektar mogućnosti, da upotrebimo sve što možemo, motiviše nas, i daje širi pogled na svet. Naime, omogućava nam da se osećamo drugačije. Da budemo korisni, da iskoristimo maksimum i ostvarimo svoje želje, bez uništavanja drugih. To nam, takođe, pomaže da ne osećamo krivicu zbog zavisti prema drugima, nego da tu energiju upotrebimo za stvaranje, i osećaj da smo korisni, da stvaramo ono dobro, na čemu drugima zavidimo.

Na kraju, važno je razlikovati da li nešto želimo da dobijemo stvarno, da li bi nas to zaista činilo srećnima, ili to želimo samo zato što i neko drugi to ima. Ovo je najbolji „putokaz“ da li osećamo zdravu- adekvatnu zavist, ili ne. Ako stvarno želimo da imamo nešto što drugi ima, onda potpuno ima smisla truditi se, i težiti da to i sami stvorimo. Međutim, ako nešto želimo samo da bismo bili kao drugi, osećanje zavisti je tada neadekvatno, i sreća koju bismo osetili kada i sami to postignemo, bila bi kratkog veka.

Kako vam se sada čini ideja o zavisti? U partnerskim odnosima? Kod dece? U prijateljstvu?

Da li je nužno obavezno da na zavist gledamo ako na nešto nepovoljno? Da se trudimo da je iskorenimo, recimo, kod dece? Da uopšte ne prihvatamo da je i sami imamo?

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *