Povratak  u realnost

Povratak u realnost

 

Početak ove godine definitivno je obeležila pandemija virusa Covid-19. Gotovo da nema dela sveta u koji virus nije stigao postavljajuće pred sisteme, države, pojedince nove zadatke i donoseći pored respiratornih bolesti gomilu straha, brige, anksioznosti  i neizvesnosti. Pored toga, vanredno stanje koje je usledilo kao mera prevencija i držanja rizika pod kontrolom dodatno nas je pomerilo iz naših tokova. Uveliko se govori da posle svega što smo preživeli i još preživljavamo „svet neće biti isto mesto“. Iskreno, mislim da je rano govoriti o tome na taj način. Dodatni  strah i neizvesnost svakako nam ne pomažu u procesu koji nas očekuje a to je oporavak.

Od čega ćemo se oporavljati? Možda prva pomisao može biti da nemamo od čega da se oporavljamo sem ako nismo bili bolesni i da treba da slavimo što konačno naziremo kraj i širenja pandemije i vanrednih mera. Sve je to tačno ali biti pod vanrednim okolnostima jeste generalno vanredno stanje i naše svesti i generalnog postojanja. U takvim specifičnim okolnostima unutrašnji kapaciteti se usmeravaju na prevladavanje aktulenih okolnosti odnosno na prevladavanje svakodnevnice. Celokupni organizam je u stanu prenapregnutosti. To je kao da ne nekom žićanom instrumentu zategnete sve žice sa kojih nešto treba da se svakog časa odapne u vazduh a ne da se svira. Pošto je sve izvesnije da više ništa ne mora da se odapinje valjalo bi malo popustiti žice. I u tome leži skrivena suština. Ne ide to tako lako. Sva napunjena energija zbog izmenjenih okolnosti i opasnosti koja nas je preplavila negde je u telu. Našem psihološkom aparatu potrebno je vreme da svoje procese „vrati u normalu“ ili olabavi svoje žice. Subjektivnom doživljaju treba vremena da prizove onaj a ha momenat „pa da prošlo je“. A onda iza toga treba još vremena da kažemo „dobro je sada možemo malo da odahnemo“.

Kao što smo se pripremili za novoizmenjene okolnosti, pa je adaptacija tražila svoje vreme, sada nas čeka nova adaptacija. Može biti zbunjujuće ili čak uznemirujeće jer se sve dešava brzo, malo je prostora za pripremu i nekad ne stignemo da o svim tim novim doživljajima sa distance promislimo. Dobra vest u svemu tome je što smo već veliki deo toga prevladali. I to uspešno. To je nova spoznaja koja vodi jačanju unutrašnjih snaga i potvrđuje nam da u svakom od nas leži kapacitet za rezilijentnost (psihološku otpornost).

Ostaje nam da sagledamo, sada u miru, gde smo u odnosu na sebe, druge i generalno socijalni svet. Da li ovo doba izolacije pokrenulo neka nova pitanja u nama kao što je gubljenje vremena u pogrešnim odnosima, da li nam je usamljenosti „preko glave“ pa nećemo više čekati da preuzmemo prvi korak ili da li ćemo se pokrenuti u pravcu ostvarenja nekog davno odlaganog sna shvatajući da je vreme ipak na našoj strani? To je individualno. Da, možda zato, svet neće biti isti. Jer mi možda nećemo želeti da ostanemo isti. Ali upravo ono što nas i održava na celoživotnom putu da ne pokleknemo i zakopamo se jeste promena. Sposobnost da se brzo adaptiramo, readaptiramo, iznova gradimo je  ogromna snaga. Ako smo to savladali kroz pandemiju svi drugi zadaci delovaće kao uzazov koji nas samo mogu voditi napred.

I zapamtite – šta god da odlučite, koliko god vam vremena treba u procesu oporavka, kojim god putem da krenete uvek ćete moći na sebe da računate. <3

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *