Koliko nas pomera pandemija?

Koliko nas pomera pandemija?

 

Ovih dana suočeni smo sa pandemijom svetskih razmera. Nije zaobišla gotovu ni jednu zemlju pa smo se i mi našli u sedištu borbe sa covid-19 virusom  i sa vanrednom situacijom.

 Razmišljala sam o različitim temama ovih dana vezano za novonastalu situaciju. Prvo da priznam da me je obuzeo strah u prvoj nedelji i da sam se bukvalno paralizovala na tri dana. Ne toliko strah od samog virusa već od toga što je sve odjednom stalo i što sam panično razmišljala šta će biti posle. Onda sam od paralisanosti prešla na deprimiranost. Očaj. Šta ako se ništa više ne vrati u normalu? Zatim sam tugovala jer sam se osećala sputano kao ptica u kavezu koja trči levo-desno u nadi da će je neko pustiti iz kaveza. Onda me je dodatno deprimirala situacija na ulici i nemogućnost da zagrlim najbliže kako bih ih potencijalno zaštitila ako sam potencijalno ugrožena.Onda sam manično zvala porodicu i  prijatelje da proverim da li su dobro.

I  tako sam se vrtela u krug pet dana od očaja do osećanja poraženosti. I onda sam se sabrala. Valjda mi je toliko trebalo da se saberem i prihvatim činjenicu vanrednog stanja. Dodatno otežavajuće je  porast negativnih vesti iz dana u dan. Kao da nema mesta odmoru od  korone i cele priče oko pandemije. Nekad se od negativnih vesti branimo tako što ih minimizujemo, racionalizujemo, pristupamo sa nepoverenjem ili ih izbegavamo. Sa druge strane, nekad nas uvode u još veće stanje panike. Ali činjenica je da smo zaista okruženi rizikom i vanrednom situacijom  koja nas je sve nespremne zatekla. To je ono o čemu se manje ili nedovoljno govori.

Zašto ovo pišem? Želim da prenesem poruku da svi različito reagujemo na novonastale okolnosti i da je svaka reakcija razumljiva. Zato je važno ne osuđivati druge ljude kako reaguju ili ne reaguju na sve. Različiti su mehanizmi odbrane i različiti su mehanizmi prilagođavanja. I to je u redu. Niko nije dovoljno pripremljen na stanja opravdanog straha ili stanja opasnosti. Sve što se dešava ovih dana prekinulo je uobičajne načine funkcionisanja ljudi i mnogima ostavilo malo prostora za kreiranje i traženje novih načina.

Mislim da je u celoj priči izuzetno bitna podrška. A možda je i najvažnija. Ne znamo koliko će ovo trajati ali mogu reći da je onaj prvi udarni talas prošao i da smo ukoračili u drugu nedelju već mako spremniji za nove okolnosti. Ne zaboravite da tražite podršku kada vam je potrebna –to nije nikakav znak slabosti ili nemoći, to je znak da smo svesni šta nam se dešava  i da je zaista lakša kada smo tu jedni za druge.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *