Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

 

„Imam tridest pet godina, nisam udata i nema decu“. Zvuči kao priznanje. U sistemu vrednosti gde su ovo godine u kojima je logično da pojedinac ostvari svoju primarnu porodicu nije lako priznati sebi neispunjenje društveno zadatih ciljeva. Pitam se da li sam zbog toga neuspešna, manje vredna, promašena ili socijalno neadaptirana? Naravno, nezaobilazno je da se povremeno zapitam– da li je sa mnom sve u redu. Sećam se pre  tri godine koliko mi je bilo teško kada vidim srećne parove u prolazu. Srećna zbog njih ali tužna zbog sebe. Plašila sam se tada usamljenosti i da ću zauvek ostati sama. I naravno proganjalo me je pitanje neuspešnosti na polju porodice.

Sa ove distnace pomalo mi je smešno kad se setim faze očaja i straha koji me je nekad progonio u snovima. A progonilo me je i šta sam ja to uradila kada nisam zadržala dugotrajniji odnos koji rezultira brakom, decom, porodicom. Iz ove perspektive vidim samo neadekvatnu krivicu, nesigurnost i neopravdano samokinjenje. Kada premotam izbor svojh partnera zahvalna sam što se ni jedan do tih odnosa nije pretvorio  u tako maštani brak.

Ali zašto sam se toliko kinjila ? Verovatno što tada nisam znala ovako lepo i nežno da razgovaram sa sobom. A verovatno zato što koliko god bili snažni teško je odoleti društvenom pritisku. Normiramo se  i poredimo sa drugima. Tražimo i merimo svoje vrednosti spram toga šta su zadati modeli nekog društva. Ali šta ako i uprkos motivaciji, dobroj volji, kvalitetima i ličnim vrednostima ne možemo ispuniti neke uloge? Da li smo zbog toga „promašen slučaj“?

Primetila sam kroz savetodavni rad sa ljudima da kada se osećaju neuspešno na polju partnerskih odnosa da zaborave sve druge svoje kvalitete, postignuća i sjajno razvijene aspekte života. A zatim paradoksalno, subjektivno osećanje promašenosti i neuspešnosti na tom polju vodi blokadi ili samozabrani da se upuste u nove avanture, upoznavanja, flert, nove odnose. Valjda je to unutrašnje osećanje nekompetentnosti toliko jako da vodi zastoju.

A ja postavim pitanje njima a u jedno i sebi : da li smo zaista neuspešni, manje vredni ili neostvareni ako smo sami, ili smo u vanbračnoj zajednici, ako nemamo decu ili želimo da ih usvojimo, ili smo samohrani roditelj ili ne želimo decu, ili smo se razveli,ako imamo trideset i koju a nismo se ni verili ? I ko određuje tu vrednost?

Moja poruka je da je put razvoja kao i put ostvarivanja na polju partnerskih odnosa i primarne porodice individualan i za svakog drugačiji. Volim da razdvojim vrednovanje sebe od socijalnih normi koje podsećaju da starimo, da biološki sat otkucava, koje plaše šta će se desiti ako ostanemo sami, koje koče da napustimo odnose koji su nezdravi samo da ne bi ostali sami. Vrednovanje sebe je suština  mentalnog zdravlja. Samokinjenje, neadekvatna, izjedajuća krivica i strahovi ometaju put samovrednovanja i samoprihvatanja. U krajnjoj instanci mnogo kvalitetnog vremena je ispred svakog od nas koje možemo priživeti u punom kapacitetu kada smo sa sobom dobro. I zato ne zamerajte toliko sebi što niste ovo ili što niste ono, što ste možda trenutno sami, ili bez vidljivog signala za udaju i proširenje porodice…Ništa ne zamerajte. Pustite se i uživajte u onome što jeste. Nekada upravo tako se dogode slučajni ljudski susreti koji obogate život i promene pravac. Vredi verovati  najpre u sebe, a zatim u svet i u druge.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *