Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Koliko ste puta čuli ovu tvrdnju? I jeste li se nekada pronašli u njoj? I da li vaš partner stvarno liči na roditelja istog ili suprotnog pola ili ima svojevrsnu kombinaciju osobina koje možete pronaći kod oba roditelja ili je sušta suprotnost?

 

To i nije neki problem ako smo zadovoljni svojim roditeljskim figurama i ako s njima imamo dobar odnos, no šta se dešava kada to nije slučaj? Šta ako nam je otac alkoholičar ili majka infantilna, preplavljujuća i sklona neumerenim ponašanjima da bi privukla pažnju? Da li smo onda nesvesno osuđeni na to da “završimo” sa partnerima koji ponavljaju sličan obrazac kao i roditelj suprotnog pola čak i ako nam se to uopšte ne dopada?

 

Srećom ne mora biti tako. Istina je da su nam naši roditelji (ili druge važne roditeljske figure) dali prvi model partnerskog odnosa koji smo imali priliku videti. Posmatrajući ih, učili smo o tome kako to partnerski odnos izgleda, koja je čija uloga, šta to znači “muškost”, a šta “ženskost”.

 

No, nismo učili samo to. Učili smo i iz njihovog odnosa prema nama o tome kako to ljubav prema nekome izgleda. Da li se pokazuje pohvalama i podrškom ili kritikom, osudom i kaznom? Ili zdravijom kombinacijom ovih elemenata?

 

Učili smo o bliskosti i o tome da li je ona korisna ili ugrožavajuća.

 

Učili smo o tome kako trebamo tretirati svoje potrebe i važne želje, da li ih je OK ispoljavati i tražiti od drugih da nam ih zadovolje (i ako jeste da li to radimo asertivno ili zahtijevanjem i napadom) ili ih trebamo potisnuti zarad potreba drugih, “važnijih” ljudi.

 

I iako se ponekad pomenuta tvrdnja može činiti kao istina, na terapiji viđam mnoge pojedince koji su učinili sve da u partnerskom odnosu nađu potpunu suprotnost roditelju suprotnog pola, ali i one na čije odluke o izboru partnera nesvesno utiču pretpostavke o njima samima usvojene kroz odnos sa roditeljem istog pola.

 

Uzmimo za primer devojku kojoj je majka, kao dominantna figura u odrastanju, slala verbalnu i neverbalnu poruku da je sama sebi na prvom mestu i da joj ćerkine potrebe nikada neće biti prioritet. Ne čudi da je u partnerskom odnosu ona nekako uvek završavala sa partnerima kojima isto tako nije bila dovoljno važna da je stave na prvo mesto iznad drugih želja i ciljeva.

 

Ili devojku čiji otac je izražavao veliko nepoverenje prema svima, uključujući i nju. Ona je po ugledu na oca postala nepoverljiva i u vezama izrazito ljubomorna i kontrolišuća.

 

Ili dečka kome je majka bila distancirana i nije imala kapacitet za bliskost. On je za partnerku pronašao devojku koja je imala isti odnos prema bliskosti kao i njegova majka. No, on u devojci nije potražio majku, već je majka u njegovom životu bila dominantna figura nakon prerane smrti oca i jedini model koji je on pamtio.

 

Ni jedno od njih nije potražilo roditelja suprotnog pola, ali u svom partnerskom odnosu jeste rekreirala onaj obrazac kakav im je bio poznat u odnosu sa najvažnijim ljudima iz djetinjstva.

 

Važno je da znate, ne postoji odnos na koji smo “osuđeni”. Ako ste već dugo nezadovoljni partnerskim odnosima, ako vam se čini da isti obrazac ponavljate iz odnosa u odnos, promena je moguća. Psihološko savetovanje vam u tome može pomoći. I rado ćemo vam biti podrška.

S ljubavlju,
Tijana Ćup

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *