Može li se ljubav naučiti?

Može li se ljubav naučiti?

 

Neka digne ruku ko se u svojoj ljubavnoj istoriji barem jednom osjećao kao beznadežan slučaj koji valjda nikada neće imati tu sreću da pronađe “normalnog” partnera. Neko? Bilo ko?

 

Ne vidite me, ali moja ruka grebe plafon koliko sam je podigla. 🙂

 

Jeste li se ikada zapitali kako to da vaši prijatelji mogu pronaći divnog partnera, a vi još uvijek čekate i nadate se?

 

I niste pasivni. Izlazite, družite se, upoznajete, pokušavate, ali još niste sreli tu osobu za koju biste sa olakšanjem rekli: “E to je to”?

 

O da, Znam kakav je to osjećaj. Kao i onaj: “Šta sa mnom nije u redu?”

 

I znate vi da ne trebate tražiti partnera da vas usreći, da ste vi ta osoba koja treba sebe usrećiti. Ipak, u praksi, jako biste voljeli život dijeliti sa nekim ko bi život učinio zabavnijim, šarenijim, bogatijim.

 

I na to svi imamo pravo. Imamo pravo da volimo i budemo voljeni.

 

“Ali, kako to postići? I, ako u nečemu griješim, može li se ljubav naučiti?”

 

Iako joj je oduvijek pripisivana magična moć da preobrazi one u čiji život ušeta, oduzme im vid i izbriše sve granice, ljubav kao takva zapravo ne postoji. Ljubav nije grom iz vedrog neba koji mimo naše kontrole i uvida ovlada našim emocijama i ponašanjem.

 

Ona je kao i mnoge stvari u životu, vještina. I može se naučiti.

Da, čak i romantici. 🙂

 

Zapravo, ne uči se ljubav. Uči se birati osobu koja ima kvalitete koje istinski, bez zaljubljeničkih iuzija, možemo voljeti. I uči se tražiti od partnera da nam pruži ljubav na način koji nama prija. I davati na način koji prija partneru.

 

Kada učite da pravite tortu, morate imati nekakvu početnu predstavu o tome koje sastojke ćete koristiti i u kojem omjeru, jel da? Prvi put možda neće ispasti tačno onakva kakvu ste je zamislili, pa ćete svaki naredni put recept malo izmijeniti, da biste na poslijetku dobili onu “da prste počižete.”

 

Tako je i sa partnerima. Pokušavate, učite i prilagođavate (ne partnera, već svoju predstavu o tome kakav treba da bude da biste na takav odnos pristali), dok na poslijetku ne odaberete onog “da prste poližete”.

Srećno mesto

Srećno mesto

Imate li svoje srećno mesto? Znate li šta je to, i čemu služi?

Srećno mesto je tamo gde se osećamo sigurno i bezbedno. Gde možemo da se opustimo i gde imamo osećaj da nam „niko ništa ne može“.

Srećno mesto ne moramo da posećujemo često fizički, ako nismo u mogućnosti. Dovoljno je da znamo kako ono izgleda, šta se tamo nalazi,  da znamo šta nam ono pruža i zašto baš to mesto biramo kao svoju bazu.

Onda, kada je teško, kada imamo baš loš dan, kada nam je svega dosta, kada trčimo od posla do kuće, od kuće do škole/vrtića, kuvanja,  treninga, muzičke škole, škole jezika, od partnera do roditelja, kada ne možemo da nađemo parking mesto, kada je dugačak red u pošti i prodavnici, kada bismo najradije „iskočili iz sopstvene kože“, možemo da zamislimo da smo na srećnom mestu. Zatvorimo oči, i tamo smo. Na sigurnom, na bezbednom. Okruženi najdražim ljudima, daleko od svega što nam smeta.

Srećno mesto služi da nam pomogne, da znamo da se negde osećamo kao „svoj na svom“, da prikupimo snagu, da odmorimo. Što nam dalje pomaže da se svakodnevno suočavamo sa čivotnim situacijama koje nisu uvek lake.

Malo se odmorimo, i ev nas-spremni za nove izazove.

Moje srećno mesto je stan moje bake. Kada zamislim da sam tamo, osećam se udobno, srećno i dobro. Čini mi se da je tamo nepresušni izvor svega što mi je potrebno da bih se osećala ispunjeno i zadovoljno.

Razmislite o vašem srećnom mestu? Šta ono za vas znači, kako izgleda, i šta vam omogućava odlazak tamo?

I, zapamtite, kada je teško, samo zamislite da ste tamo…

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Dozvoli sebi da ne radiš ništa

Dozvoli sebi da ne radiš ništa

 

Ovih dana  na društvenim mrežama osvanuo je tekst našeg pisca Albaharija pod  naslovom: “Vratite nedelju“. Mnogi  su delili ovaj post slažući se sa neophodnošću da nedelja bude ono što je nekada bila.

A šta zapravo nedelja za nas znači?

Šetam sa drugaricom juče koja je bila pomalo razočarana shvatajući da je previše vremena odvojila za posao na dan koji je njoj omiljeni. Radost u njenim očima dok je nabrajala šta voli da radi nedeljom rekla mi je više od reči. Jer nedeljom ne mora da radi ništa. Ne bukvalno ništa već samo i jedino ono što voli. Nedelja je dan za serije, filmove, kafu,čaj knjigu, zagrljaje, šetnje ili za neizlaženje iz kuće ako nam to prija u datom momentu.Drugim rečima, za sve ono što asocira na dom i toplinu. Na roadost i bliskost. na odmaranje i uživanje. Resetovanje <3.

Nedelja je dan za sebe. Ili je dan za porodicu. I naravno i za sebe i za porodicu ili sve one drage ljude koje ne stignemo da sretnemo tokom radnih dana. Nedelja je nekada bila vrlo važan dan u našim životima kada smo vodili računa da ne ometamo druge i  poštujemo njihov mir. Nedelja je bila dan kada smo znali da neće ništa raditi sem lokalnih malih prodavnica i to do podne pa smo sve što nam je potrebno  nabavljali dan ili danima ranije. Nedelja je nekako prećutno za sve bila day off.

Da li su nam savremeni trenovi života to oduzeli ili prete da nedelju izguraju sa svoje pozicije? Sve više jurimo i žurimo. Brzamo. Nemamo prostora da zastanemmo. A samim tim nemamo prostora ni da uživamo u nekim sitnicama kao što je jutarnji miris kafe, miris cimeta i jabuke stare dobre tradicionalno napravljene nedeljne pite, maratonu serija i filmova, pidžama danu i čupavim kućnim frizurama :).

Ako samo jurimo nećemo stići nigde.

Nedavno sam čitala istraživanje da su ljudi nesrećniji i sa mnogo više nakupljenje ljutnje kada stalno jure negde. Trka za novcem uslovila je trku sa vremenom. Ali tu trku je neophodno povremeno preseći. Neophodno je povremeno zastati i osvrnuti se oko sebe. Inače će nam ceo život proći kao da ga nismo ni živeli. Bićemo glumci svog života bez stvarnog doživlaja i oseta. U svom života a zapravo van njega.

Ja sam zato odlučila da nedelja za mene ponovo postane poseban dan. Dan bez interneta i mobilnog telefona. Dan za sve one old school stvari koje sam obožavala i koje me asociraju na dom, na dvorište iza kuće, na bezbrižnost i rasterećenost.

Jer ako već moramo da se trkamo i jurimo možemo da odlučimo da jedan dan to nećemo raditi.Ja uvek kažem –neće ništa propasti ako se malo odloži. A život ne meri vreme kako savremeni trend diktira. Zato borite se za vaš day off .To može biti nedelja ili neki drugi dan ali je važno da ne propustite da uživate u sebi, drugima i svemu oko vas zato što branite sebi da usporite i da ne radite.

Zapamtite- lekovito je povremeno ne raditi baš ništa.

Probajte. Učinite nedelju ponovo dragocenom i drugačijom.javite kakve ste joj sve čari nadahnuli.

 

 

Zašto moji najmiliji ne shvataju šta mi treba?

Zašto moji najmiliji ne shvataju šta mi treba?

 

Sjedite li na svojim potrebama? Da li o njima radije ćutite? Čekate li da partner ili članovi porodice uoče da ste premoreni, da biste radije uzeli slobodan dan od posla, suđa, pisanja domaćih zadataka sa djecom…?

 

Znate da vas najmiliji vole, ali vam nije jasno kako to da ne vide šta je vama potrebno?

 

Možda se čini da vam i na čelu piše: “Treba mi momenat samo za mene. Treba mi da neko drugi skuha ručak. Treba mi bliskost i nježnost. Trebaju mi novi leptirići u stomaku…” no drugima to nije tako očigledno.

 

Ili, kako je to jedna klijentkinja sa kojom sam radila psihološko savjetovanje opisala: “Osjećam se kao drveni klovn u lutkarskom pozorištu. Čini se da svi drugi, mnogo više nego ja, upravljaju mojim koncima.”

 

I zašto je to tako? Kako to da baš oni koji nas najbolje poznaju i najviše vole, nisu u stanju da prepoznaju naše potrebe?

 

Odgovor je jednostavan – niko nema tu specijalnu moć da nam pročita misli.

 

Srećom! Jer i buka u našoj glavi je ponekad nepodnošljiva, bili bismo na ivici ludila da još možemo čuti i buku u glavama drugih.

 

A zar ne biste voljeli da imate moć nad sopstvenim blagostanjem?

 

To je moguće, ali samo ako se mi sami za to pobrinemo. Samo ako drugima iskomuniciramo šta bi nas učinilo srećnima, zadovoljnima, odmornijima, pod manjim stresom i brigama… Samo tada imamo šansu da se i osjećamo bolje.

 

Za naše dobro je važno da kažemo NE onome što nas već predugo iscrpljuje ili čini da se osjećamo loše, i kažemo DA onome što će nas njegovati i regenerisati.

 

“Ali, Tijana, ako od partnera, djece ili drugih članova porodice zatražim da mi pomognu ili mi daju malo slobodnog vremena, oni će to činiti, ne zato što bi tako željeli, već zato da mi udovolje?”

 

Ako je tako, znajte da ste vi jedna srećnica/srećnik! Jer će vaši najdraži učiniti tako da se vi osjećate bolje. Zar je to loše? Zar niste i vi zaslužili da i o vama neko brine? Zar ne činite i vi toliko toga za druge da bi njima bilo bolje? Vrijeme je da im dopustite da i oni isto čine za vas.

U redu je.

U redu je.

U redu je da ne budete raspoloženi, iako nemate poseban razlog za to.

U redu je da samo vi znate zbog čega ste neraspoloženi, i da to niko drugi ne zna. Da ne objašnjavate.

U redu je da budete raspoloženi. Da se puno smejete, da ne prestanete da se smejete čak i kada vam skrenu pažnju na to da ćete „kasnije plakati“.

U redu je da danas ne skuvate ručak, ukoliko vam se to ne radi. Nije obavezno. Ne morate. Ništa loše se neće desiti ako vaši ukućani (ili vi sami) ne jedu kuvano. Jedan dan. Čak i dva dana.

U redu je da zaboravite da zalijete cveće. I da nemate cveće.

U redu je da se našminkate, iako idete samo do prodavnice, ako vas to raduje, ako vam se tako sviđa.

U redu je i da se ne našminkate ni kada idete na posao, ni kada idete na svadbu, ako to ne želite.

U redu je da slavite svoj rođendan i da mu se radujete iako imate više od 20. I svećice su u redu, i lepo upakovani pokloni.

U redu je da pratite sport. I da ne pratite sport. Bilo koji, nema veze kog ste pola. U redu je da navijate za koga god želite, u kom god gradu da živite.

U redu je da ne peglate stvari.

U redu je da budete u braku ako to želite. U redu je i da ne budete u braku, uopšte, ili da ne budete u braku više, ako niste srećni, ako svoj život zamišljate drugačije, bez obzira na to što imate „dovoljno godina“.

U redu je da želite dete i ako ste u braku, i ako niste. U redu je da imate dete, u oba slučaja.

U redu je da ne želite dete, čak i ako ste u braku. U redu je da to ne želite ni trenutno, ni uopšte.

U redu je da se predomislite. U redu je da poreknete ono što ste rekli.

U redu je i da drugi promene mišljenje. I da imaju mišljenje koje se nama ne sviđa.

U redu je da ne odgovarate na pitanja koja smatrate ličnim, nepristojnim, iako ih ljudi postavljaju. U redu je i da im kažete da ne želite da odgovorite na njihova pitanja.

U redu je da se ne ljubite i ne grlite sa ljudima, iako ih mnogo volite.

U redu je da grlite ljude, ako ih mnogo volite. U redu je i da drugi ljudi grle i vole vas, a u redu je i da grlite i volite sami sebe. To je, nekako, najviše u redu.

Kao i bezbroj drugih stvari, koje su isto u redu….

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

 

Ljubavne zavrzlame

Ljubavne zavrzlame

Letovanje na početku veze: za ili protiv?

Obično imamo ideju da kada počnemo novu vezu da je potrebno vreme da se upoznamo, da se odnos učvrsti ,da znamo gde smo sa nekim da bismo se odvažili na zajednički put. Naročito to važi kada treba da odemo na put od par dana ili čak nedelja. Znam da kada bilo koja moja drugarica otputuje sa novim partnerom ostale je dočekamo nestrpljivo širom otvorenih očiju i sa pitanjem „ I kako je bilo?“ U smislu: jeste li preživeli?“ . Takva putovanja a naročito letovanja služe kao svojevrstni test veze. I u praksi obično nema „bilo je onako“. Ili se parovi vrate oduševjeni sa novim leptirićima u stomaku ili kiselog lica koje vrišti „katastrofa“. Ono što sam primetila da jedan u paru može biti  oduševljen a  drugi razočaran. Očigledno da njihova međusobna poimanja veze i provođenja slobodnog vremena ne idu „ruku pod ruku“.

Čekati ili oći odmah na put u novoj vezi? I koliko čekati? Kada je pravi momenat?

Odmah da naglasim nema pravog momenta. To zavisi od vas i vaše spremnosti da sa novim partnerom/kom ostanete duže vreme sami odnosno usmereni samo jedno na drugo. Sećam se jedne epizode „Očajnih domaćica“ kada je jedan par zapao u krizu i pokušao da izvuče odnos tako što su otišli na zimovanje. Tamo je postalo još gore jer nisu mogli da podnesu da ostanu sami. Kao rešenje gušili su  zaljubljeni par kojima su ubili svu romantiku putovanja. I kraju su se razišli-nakon puta.

Da, zajednička putovanja nam mogu mnogo reći gde smo u odnosu na sebe, partnera/ku i odnosu na samu vezu.  Ako smo na početku veze zajedničko putovanje je veliki izazov.  Potpuno je jedna slika osobe kada je viđate svaki dan na par sati i potuno druga kada ste usmereni jedno na drugo 24 sata. Onda sve ono što se ne vidi dođe do izražaja. Ima jedna izreka “dok sa nekim ne pojedete džak soli ne znate kakav je”. Veruj te mi na reč može se shvatiti takav je neko  mnogo pre nego što se pojede taj džak samo ako znate kako da gledate.

Na zajedničkom putovanju odlično možete da vidite pre svega navike partnera/ke. I da odlučite možete li sa njima ili ne. Znam da je period adaptiranja važan i da nam vremenom navike voljene osobe postaju drage i simpatične ali pokušajte da se naviknete kroz pljuvanje kroz prozor naročito dok je auto u pokretu ili mučno ceđenje do poslednje kapi kesice čaja pod sloganom “da se ne  baci”  ili ljubljenje krsta koji visi u autu i  moljenja Bogu na svakoj krivini na putu ka moru :).

Na zajedničkom putovanju odlično možete da vidite kako se vaše drago biće snalazi u nepoznatom prostoru ili kad se izmesti iz svoje konforne zone. Povremeno može da se toliko zalepi za vas da vam izgleda da ste umesto odrasle osobe poveli dete sa sobom pa  se svo vreme  bojite da ga ne izgubite na plaži u gužvi.

Ili pakovanje neophodnih stvari za plažu umesto da se pretvori u užitak izgleda kao da ste pošli u rov pa osiguravate sve zalihe za “ne daj bože” ili “da se nađe” kao da se sa te iste plaže nećete vratiti.

Da ne govorim o dogovorima oko načina zabavljanja. Ako uhvatite sebi da sedate sami na terasi i izdišite što propuštate svaki noćni moment pored mora zapitajte se da li je to baš ono što vam treba. Možda ste avanturista a vaša voljena osoba mirnog duha pa ni plaže u okolini ne bi da istražuje dok bi vi sa svake stene buć u vodu i još obišli pet grada na Rivijeri a usput svratili u svaki pub na pivo.

Na odmoru ili putu još možete da vidite kako se vaš partner/ka odnosi prema novcu – da li broji svaki cent I proklinje i mesto i narod gde ste došli pa vas guta zemlja svaki put kad se namrči konobaru. A još očekivanje da se svi oko vas smeju jer ostavljate “teško stečen novac” ,zamišljam scenu iz crtaća kad vam kreće para iz ušiju. A snalaženje u nepoznatom društvu i prosipanje fazona i viceva od kojih vam crvenilo kreće već od druge reči. A joooj …  Ode romatnika prvog putovanja

Možda to nije ono što daje suštinu. Možda su ove sve trice i kučine. Ali upravo na putovanju možete otkrite te sitnice koje vas ili oduševljavaju ili izluđuju.

 Oko takvih svari verujem da se može naći kompromis. Ali ja nešto ne volim kompromise. Ako govorim o o partnerstvu onda upravo je to  neko sa kim najbolje možete deliti sebe ili iznova graditi sebe na bolji način. Partnerstvo je za mene uvek blisko pojmu srodne duše. Nije to tek tako. Ako vas putovanja više udalje nego povežu sa nekim razmislite da li na vreme da promenite pravac i nekom trašom puta se provozate i sami. Nije ti to tako loše.Možda vam upravo solo putovanje donese srodnu dušu 😉

za vas promišljala Ivana P

Govorimo li istim jezikom ljubavi?

Govorimo li istim jezikom ljubavi?

 

Čini li vam se nekad da vas partner uopšte ne razumije? Čini li se da, iako ste dugo zajedno, prošli sito i rešeto, vaš partner kao da i dalje ne uviđa koje su to vaše najvažnije potrebe?

 

Osjećate li da vam ne izražava ljubav onoliko često koliko biste vi željeli? Ili vi ne izražavate onoliko koliko bi to vaš partner želio?

 

Ili možda ne provodite dovoljno vrremena zajedno?

 

Možda su pokloni za jedno od vas samo štura obaveza u vrijeme rođendana ili proslava, dok ono drugo provodi sate u biranju najboljeg poklona za voljenu osobu.

 

Dešava li se da, baš kada biste najradije o nečemu razgovarali, ono drugo bi radije gledalo TV ili čitalo knjigu ili je premoreno za razgovor.

 

I da li je sve ovo čest uzrok konflikta među vama? Volite se, ali ponekad kao da ste stvarno bića sa dvije različite planete.

 

Zašto se ovo dešava?

 

Naime, svako od nas je naučio ljubav izražavati na sebi svojstven način. I volimo primati ljubav na isti način na koji je volimo i davati. Ako smo imali sreću da zavolimo osobu koja na identičan način daje i prima ljubav kao i mi, nikada ne bismo došli u konflikt.

 

Prblem nastaje kada su ti jezici ljubavi nepodudarni. U takvim okolnostima se dešava da jedna osoba drugoj šalje izraze ljubavi, ali, budući da se oni ne poklapaju sa jezikom ljubavi druge osobe, ti izrazi bivaju “pucanj u prazno”.

 

Kada se to dogodi, niti jedna osoba se ne osjeća voljeno. Osoba koja je dala ljubav osjeća da njeni izrazi ljubavi nisu uzvraćeni, dok se osoba kojoj je ljubav poslata, ali na način koji ona nije prepoznala kao ljubav, osjeća kao da istu nije ni dobila.

 

Nedavno sam radila sa jednim mladim parom. Žena je s vremena na vrijeme imala običaj da se “zatvori” i boluje u sebi zbog starih rana koje su je i dalje morile. Kada bi njen partner pokušao da joj priđe i s njom otvoreno razgovara, ona bi ga isključila. Zbog toga bi se on udaljio i otišao raditi nešto drugo. I jedno i drugo su patili.

 

U njenoj predstavi: ako je voli, ne treba je siliti na razgovor, već je dovoljno da je samo zagrli. U njegovoj predstavi o ljubavi: ako ga ona voli, onda se neće povlačiti u sebe, već će o emotivnoj patnji otvoreno razgovarati. Budući da ni jedno nije dobilo takav signal ljubavi kakav je njemu potreban, oboje su osjećali da ih ono drugo ne voli.

 

Zato je izuzetno važno razumjeti da nemamo svi istu predstavu o tome na koji način trebamo dati i primiti ljubav. I bilo bi dobro da te naše različite predstave o ljubavi uskladimo sa partnerom.

 

One ne moraju biti identične, ali tek kada poznajemo na koji to način naš partner voli primati ljubav (može, ali i ne mora nužno biti onaj način na koji je daje), više nećemo upućivati ćorke, već srca što pogađaju metu.

 

Na isti način partnera trebamo upoznati sa načinom na koji mi volimo primati ljubav da bismo se u odnosu zaista i osjećali voljeno.

 

Psihološko savjetovanje vam taj proces može olakšati.

 

S ljubavlju,
Tijana

Da li je u redu da se ljutimo na one koje volimo?

Da li je u redu da se ljutimo na one koje volimo?

Poznato vam je ovo pitanje?

Često se dešava da ljudi koje volimo rade stvari koje nam ne prijaju, ili se ponašaju neprikladno prema nama, prema drugim ljudima, prema sebi samima.

Ali, da li je opravdano da se ljutimo na njih? Iako ih volimo?

Naravno. Sasvim je u redu da se ljutimo na drage ljude. Ljubav i ljtnja su različite emocije, ali one ne isključuju jedna drugu. Dakle, moguće je ljutiti se na neku osobu i voleti je u isto vreme.

Ovo pitanje postavljaju ljudi za različite odnose . Recimo, roditelje zanima da li će, ako se otvoreno ljute na svoju decu, ona pogrešno razumeti da nisu voljena. Partnere zanima da li smeju da se ljute jedni na druge, i da li to znači da se ne vole dovoljno. Ista stvar se dešava i među prijateljima.

Zašto nas zbunjuje ovo pitanje?

Naučeni smo da je ljutnja „negaivna“ emocija i da nije prijatno izražavati je i osećati je.

Naprotiv. Izražavanje ljutnje je vrlo korisno i može da unapredi odnos dvoje ljudi, ukoliko je razumemo na pravi način. Ljutnja je poziv na promenu ponašanja. Dakle, kada se ne nekoga ljutimo, mi mu u stvari poručujemo da nam se ne dopada njegovo ponašanje (ili sopstveno, ukoliko smo ljuti na sebe), i da je potrebno nešto menjati.

Kako vam sada deluje pitanje sa početka?

Da li je opravdano da poručimo osobi koju volimo da želimo da promeni svoje ponašanje?

Da li je to loše? Može li možda nekako da popravi odnos?

Razmislite o tome….

 

Za vas,

 

Lana Smiljanić Vukadinović

Status veze: “u potrazi”

Status veze: “u potrazi”

 

Jedno od “the must” ili poželjnih stavki na društvenim mrežama jeste i status partnerske veze u kojoj se nalazimo ili ne nalazimo. Tako možemo videti različite kategorije: bračna zajednica, vanbračna zajednica, razveden/a, otvorena veza, single, komplikovano, još uvek čekam onu pravu ili onog pravog i razne još kreativne kategorije. Ali šta kada nam je status u potrazi? 

 

Zvuči zanimljivo ali šta to konkretno znači? Da li to daje znak da smo slobodni i otvoreni za komunikaciju ali bez neke pretenzije ka ozbiljnoj vezi ili smo nedavno izašli iz neke veze i sada želimo da se oprobamo u nekim novim vodama. Ili nam je jednostavno dosadilo da budemo sami pa smo rešili da preuzmemo stvari u svoje ruke?

 

Ono što se meni dopada kod ovakvog šaljivog statusa jeste dimenzija proaktivnosti. Posmatrajući ljude oko sebe uviđam da smo skloni da čekamo da nam se nešto dogodi i da nas ljubav pogodi. Ovo naročito važi za žene kojima je vekovno osporavana inicijativa kada su u pitanju partnerski odnosi. A ako čekamo a ništa nam se ne događa ili nas ništa ljubavno ne pogađa onda to može da vodi frustraciji, dubokom nezadovoljstvu, očaju, pa i samoomalovažavanju i urušavanju slike o sopstvenoj vrednosti.

 

Već godinama kroz terapijsku praksu radim sa jednim mladim momkom na prevazilaženju njegove anksioznosti. Veliki izvor anksioznosti jeste i polje partnerskih odnosa. Njegove dileme nisu neuobičajne za mlade:

 

Ko kome treba prvi da priđe? Šta ako me odbije? Šta ako ne budem imao temu o kojoj mogu s njom da razgovaram? Šta ako joj se ne dopadnem a drugovi me ismeju zbog toga? I da li sam zbog svega toga nesposoban?

 

Polje parnerskih odnosa i udvaranja zahteva set važnih sociajlnih veština. Ali pre nego što se ovlada veštinama potrebno je ohrabriti momke ili devojke da imaju pravo da traže i biraju čak i ako to vodi odbijanju. Važno je preneti poruku da odbijanje ne znači udarac na vlastitu vrednost i sliku o sebi. Često kažem klijentima u takvim situacijama:

 

“Vaše je da pokušate. Bravo što ste bili hrabri da načinite prvi korak. Odlično, prevazišli ste tremu-čestitajte sebi. Sledeći put ćete se pomeriti za korak napred jer samo kroz isksutva možemo prevazilaziti barijere koje nas koče na putu proaktivnog, ispunjenog i života po sopsttvenom scenariju.”

 

Jer zašto čekati? Ljubav nas ne pogađa poput Amorove strele. Imamo pravo da je tražimo i tragamo za njom, imamo pravo da je želimo i da joj aktivno težimo. Imamo pravo da budemo u vezi ili opuštenijim varijantama veze i da postepeno gradimo odnos ljubavi i poverenja.

 

Imamo pravo da glasno i jasno kažemo da želimo vezu jer kad to uspemo obično znači da smo sa sobom na “ti” i da tačno znamo šta želimo i šta nam treba. Zato status “u potrazi” stavljaju možda samo oni najhrabriji. Razmislite o tome 

Od čega djeca rastu?

Od čega djeca rastu?

Jeste li se ikada zapitali šta to jedno dijete čini srećnim, uspješnim i samostalnim? I kako to uopšte postići?

 

Kako to da neka djeca imaju razvijene radne navike, nižu dobre ocjene u školi i uče bez pomoći roditelja, dok druga djeluju nezainteresovano, ne žele pospremiti svoju sobu, niti odvojiti nosić od mobilnog telefona, televizora ili računara?

 

Kako to da su neka djeca stidljiva, povučena i nesigurna u sebe, dok su druga samopouzdana i ne plaše se neuspjeha?

 

Jeste li ikada razmišljali o tome koja je to uopšte uloga roditeljstva? Da li je dovoljno da volimo našu djecu ili tu postoji još nešto?

 

Pitate li se kako napraviti balans između strogoće i popustljivosti? Kada nešto dopustiti, kada dijete pohvaliti, a kada neko ponašanje kazniti?

 

Dugo su roditelji vjerovali da djecu treba vaspitavati strogo. Prisjetite se samo priča vaših baka, pa čak i svojih roditelja. U tom stilu vaspitanja, pred djecu su se postavljali različiti zahtjevi poput kućnih, školskih i vannasavnih obaveza, i ukoliko ti zahtjevi ne bi bili ispoštovani, slijedila bi kazna. Za pohvalu se, međutim, smatralo da kvari djecu i da s njom treba biti oprezan.

 

I iako je ovakav stil roditeljovanja stvorio čitavu generaciju dobro vaspitane, poslušne djece, kojoj možda i sami pripadate, s druge strane je kod mnogih utemeljio strah od neprihvatanja, nesigurnost u sopstvenu vrijednost i nedostatak samopouzdanja.

 

U pokušaju da to prevaziđu, novije generacije roditelja su počele djecu vaspitavati na znatno popustljiviji način, pa su zahtjevi koje imamo od djece znanto umanjeni, kazne gotovo da i ne postoje, a pohvala i izrazi ljubavi pršte na sve strane.

 

Iako u najboljoj namjeri, ovakav popustljiv stil je stvorio daleko veće probleme, pa su u srečnijim okolnostima djeca postala razmažena, dok su u manje srećnim stekli narcisistički poremećaj ličnosti.

 

Pa kako onda napraviti zdravi balans između popustljivosti i strogoće? Kako da nam djeca budu srećna, uspješna, da se osjećaju voljeno i imaju dobru sliku o sebi?

 

Za to su potrebne dvije stvari: ljubav i disciplina.

 

Izrazi ljubavi, vrijeme provedeno zajedno, pohvale djetetu upućene na njegovu ličnost, na trud koji ulaže u nešto, ali i na rezultate koje postiže pomoći će djetetu da stekne osjećaj da je voljeno i nagrađeno i time će izgraditi zdravu sliku o sebi.

 

No, pohvale, nagrade i ljubav nisu dovoljne. Želimo li da naše dijete bude jednoga dana samostalno, snalažljivo i socijalizovano, kako bi moglo živjeti život bez naše pomoći, neophodno je da nauči prihvatati određene norme društvenog ponašanja i da izgradi zdrave radne navike.

 

Ovaj zadatak za roditelje predstavlja malo veći izazov, jer djeca bi se daleko radije igrala, nego što bi pospremala igračke ili sobu, radila domaće zadatke ili učila. Želimo li da oni postanu uspješni, samostalni i odgovorni ljudi, pred djecu moramo postavljati i manje prijatne zahtjeve i disciplinom, koja ponekad uključuje i primjerenu kaznu, motivisati ih da te zahtjeve ispune.

 

Izuzetno je važno djetetu skrenuti pažnju na to da, iako mora snositi posljedicu za to što se oglušilo o postavljene zahtjeve, da to nipošto ne znači da ga ne volite. To samo znači da niste saglasni sa njegovim ponašanjem. Budite uporni i djete će to brzo shvatiti.

 

Znaće da je vrijedno ljubavi. Znaće da ga kao osobu odobravate i prihvatate. A radne navike više neće biti mučenje već uobičajeno ponašanje.