Iz muškog ugla

Iz muškog ugla

 

Obično se misli da pripadnice ženskog  roda provode previše vremena pričajući i razmišjajući i o partnerskim odnosima. Nekako nam  je to društveno normalizovano. Ništa neobično videti u kafiću scenu koja neodoljivo podseća na  čuveni sitkom  „sex and the city“. Lako nam je zamisliti četiri drugarice koje uz drugu popodnevnu kafu ćastaju  o uvek aktuelnim pitanjima partnerskih odnosa.

Ali šta je sa muškarcima?

Obično vlada mišljenje da njih ne dotče toliko ta tema. Ili se rukovodimo onim uverenjem da kada oni pričaju o partnerskim odnosima to se uvek svodi na jednu stvar- sex. Ali, da li je baš tako ili su muškarci nepravedno izloženi društvenoj predrasudi?

Prisustvovala sam nedavno razgovoru između mog momka i njegovog drugara. Razgovor mi je privukao pažnju iz razloga što sam  uhvatila da to liči na jedan u nizu uobičajnih razgovora sa mojom drugaricom. Naime, junak priče (drug mog momka) se iskreno požalio kako se ne snalazi u partnerskim odnosima. Teško mu je da ima inciijativu. Generalno je povučen i ne voli  uvek da  se ističe. Svaka ideja o inicijativi ga dubinski prepada. Do sada je imao par vezica ali ništa što bi ga dublje „uvuklo u priču“. Drugim rečima, prepadnut je od uvida da on i nema veština potrebnih za dublji partnerski odnos. Ili samo nije imao priliku da ih razvije.  Želi da ostvari tu priliku ali uvek se povuče u sebe na prvom koraku. Strah od neuspeha ili nešto drugo. Poenta je do do nedavno ni sa kim nije ni pričao o tome. Najbilže muško društvo ga uglavnom zeza ili prekreće temu ka lascivnom sadržaju. Stojeći po strani i slušajući to razmišlljala sam koliko zapravo smo slični u svojim strahovima bez obzira na rod : strah od odbijanja, napuštanja, strah kakav ćemo utisak ostaviti na prvom sastanku, kao ćemo se pokazati prve vrele noći,strah da ćemo ostati sami…

Iz daljeg prisluškivanja sam saznala da nije samo u pitanju inicijative već i to što se vremenom oseća sve više izolovano od društva. On je na pragu tridesete a većina njegovih drugara je u vezi. Kako reče „ onaj je stalno sa M, onaj drugar stalno sa svojom N …“. Zbog toga što se oseća neostvareno na ovom polju ili kao osoba viška- gotovo da je prestao da izlazi ili da poziva ekipu na druženje. Nedavno je upoznao momka koji je isto „single“ što mu daje nadu da zajedno mogu „ u akciji“.

Slušam ja to i razmišljam koliko se svi često nađemo u sličnim problemima. Kada sam gotovo tri godine bila sama uopšte mi nije bilo svejedno. Slično sam se osećala i razmišljala i nekad sam izbegavala parove namerno. Podsećalo me je da moje „bolno mesto“.

Iz ovog ugla čini mi se da je muškom rodu još nekako i teže. Društvo nije baš blagonaklono prema muškim „emotivcima“. Od njih se često očekuju neke malo žešće uloge ili neosećajnost. Obično se misli da oni nemaju problema da ostvare vezu makar i za jednu noć. Ali to je generalno predrasuda. Bez obzira na rod svi se srećemo sa istim večitim glavobolja. Ostvariti kvalitetnu vezu nije uvek lako.

Zato smo tu da pomognemo. Mi se ne rukovodimo predrasudama. Razumemo te zavrzlame. I same smo se petljale u različitim. Zato ne oklevajte. Ako društvo nema sluha za vas pišite nama. A do tada – malo inicijative nikada nije na odmet.

Kako pomoći detetu da se nosi sa socijalnim odbacivanjem?

Kako pomoći detetu da se nosi sa socijalnim odbacivanjem?

“Tijana, moja ćerka nema dobro društvo u razredu, mnogi se ne druže s njom, neke drugarice su je više puta izigrale i jako je razočarana, do te mere da želi da upiše srednju školu u nekom drugom gradu. Može li neki savet?”

 

Da li vam je poznata muka ove majke? Da li se i vaše dete suočava sa socijalnim odbacivanjem u razredu ili drugoj okolini?

 

Danas vam donosim nekoliko smernica koje će vam olakšati da pomognete svojim mališanima da se lakše nose sa neprijatnim iskustvom odbacivanja, a da opet sačuvaju kapacitet za bliskost.

 

Dopustite neprijatne emocije

Dobar način da detetu budete podrška jeste da uvažite njegovo razočarenje. Tuga zbog odbacivanja je stvarna i bolna, pa ga možete pozvati na razgovor tako što ćete mu dati do znanja da razumete njegovu bol.

 

Znam da je teško gledati dete da tuguje, ali mu ipak ostavite prostora za to, jer ga tuga “razvezuje” od tih drugara i drugarica od kojih je želelo i očekivalo više..

 

Razgovarajte o očekivanjima

Nakon što dete odtuguje, možete ga podsetiti na to da su ljudi različiti i da će nas neki svojim ponašanjem izneveriti, dok će drugi rado biti tu za nas. Možete ovo potkrepiti i nekim ličnim primerom. Prisetite se situacije u kojoj je vas neko izneverio i koliko je vama to bilo bolno, ali da ste potom shvatili da se svako od nas ponaša kako on želi i da naša očekivanja da se ljudi ponašaju na “naš način” neće uvek biti zadovoljena.

 

Promenite fokus priče na ono što ima, nasuprot onome što nema

Pitajte dete da li u razredu postoji neko ko ga nikada nije izneverio. A u porodici? A u muzičkoj školi? To će mu pomoći da se priseti svih onih ljudi na koje i dalje može računati, a time će sačuvati i kapacitet za zbližavanje, uprkos trenutnom bolnom iskustvu.

 

Ponudite mu opcije

Ukoliko vaše dete, mimo škole, nema druge drugare, bilo bi dobro da mu ponudite opcije, tako što ćete predložiti da se upiše na sport ili neku zabavnu vannastavnu aktivnost, gde bi mogao steći priliku da se upozna sa decom koja će biti više podržavajuća i prihvatajuća.

 

Znam, razočarenje boli. No, ono je sastavni dio svakog života. U početku nam je svima teško. S vremenom, međutim, izgradimo otpornost da se lakše nosimo s tim. U tome nam pomaže svest o tome da u životu možda već imamo neke ljude koji će uvijek biti tu za nas, kao i svest da uvek možemo napustiti one koji nas povređuju i pronaći nove, koji će nas voleti i prihvatiti tačno takvima kakvi jesmo.

 

S ljubavlju!

Tijana

Crvena linija

Crvena linija

Opštepoznata stvar je da je na geografskoj  karti linija koja obeležava granicu između dve države, crvena. O tome, zašto je baš tako, možemo raspravljati, ali, sasvim je jasno da su te linije vrlo uočljive, već na prvi pogled.

 

Šta se dešava sa ličnim granicama? Da li je i lična teritorija obeležena crvenom linijom?

 

Dešava li vam se često da se osećate iscrpljeno posle susreta sa  nekim ljudima? Da li pristajete da radite stvari koje radije ne biste radili, kako biste udovoljili prijateljima, šefu, kolegama, partneru? Divite li se ljudima koji pronađu vremena da rade ono što vole, uprkos žurbi,obavezama i svim stvarima koje čine “odrasli život”.

 

Ako je odgovor potvrdan,vreme je za crvenu liniju.

 

Razmislite o tome šta volite da radite, u čemu uživate, šta su vaši prioritetie, a šta potrebe.

 

Napravite listu, sopstvenu bazu stvari koje su vam važne. Zatim uokvirite tu listu crvenom linijom, i neka vam se nađe pri ruci, svaki put kada neko pokuša da je prekorači bez dozvole.

Mislite o ličnim granicama. Veoma je važno znati gde se one nalaze i dokle se “prostirtiru”. Za nas lično, one su važnije od ovih drugih.

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Kome smetaju prljave čarape?

Kome smetaju prljave čarape?

 

Ovih dana razmišljam oko čega se to svađamo sa partnerima. Razmišljajući o sopstvenoj listi razloga za svađu setila sam se situacije koja se redovno ponavljala u mojoj kući kada se majka na neki svoj osobeni način ljutila na oca što ostavlja prljave čarape svuda po kući. Nisu se baš svađali oko toga jer moj otac generalno i nije tip za svađe ali je majka gunđala onako više sebi u bradu. Setila sam se te scene kada sam videla razbacane čarape mog momka u spavaćoj sobi. Počela sam da se smejem jer sam osvestila da u sebi i za sebe već spremam neko gunđanje na tu temu : „A što ja uvek moram da sklanjam za tobom? A što ne umeš da ostaviš u kupatilo? I bla bla..“ Srećom pa je to bilo samo u sebi jer takvo razmišljanje može dobiti i dublji zaplet sa sve dramatičnom samosažaljivom interpretacijom. „Eto ja uvek moram da se cimam oko svega, da na sve mislim, tebe baš briga, ima ko da sklanja za tobom…“. Ovakav unutrašnji monolog može da vodi pravo u srce osećanja manje vrednosti i da iz te minus pozicije počinjemo da reagujemo tako da nas partner sa pravom gleda u čudu. Ako još počne da se brani od optužbi da je neodgovoran ili ne zaigra na kartu samosažaljenja i ne počne sklanja čarape tj da popravlja ponašanje – eto nevolje na pomolu. Onda se od rasprave oko čarapa ide preko nabrajanja šta sve nije dobro uradio i šta je sve trebalo da uradi, ili kako to Pera radi a on ne radi i dolazi se do preispitivanja da li me on uopšte voli.

Ali imaju li prljave čarape zaista veze sa izostankom ljubavi? I čemu sve to? Šta je pozadina ovoga naizgled uobičajnog nedeljnog dijaloga?

Naravno da sa racionalne distance ćemo se nasmejati na pomisao da nesklanjanje odeće i ljubav imaju ikakve veze. Ovakvi razlozi za svađu mogu biti raznovrsno uslovljeni. Jedan od razloga jeste prosto nesvesno ponavljanje i prenošenje na partnera onih obrazaca koji smo videli u odnosu naših roditelja. Prosto, oni su se svađali oko određenih stvari pa shvatimo to kao deo normalnog partnerskog odnosa. Ako oboje imaju u svom unutrašnjem kodu partnerskih odnosa da je ovo normalno ponašanje ni jedna strana neće „dizati frku“ već će sama svađa više biti kao neki ritual koji se bez preterane tenzije odigrava.

Drugi razlog može biti nesvesno uverenje da su muškarci generalno neodgovorni, da neće da pomognu oko kućnih poslova, da se na njih ne može računati i da na ženi mora biti sav teret. Ali da li je to baš tako? Sećam se jedne svoje klijentkinje koja se žalila da joj momak sa kojim živi apsolutno ništa ne pomaže oko kućnih poslova. Kada sam je pitala da li ga je zamolila da joj pomogne bila je začuđenja. Njena je logika bila da „ako mu je stalo setiće se sam“. Međutim, poenta je što se neće setiti sam. U vezi se kao ni u životu ništa ne podrazumeva. Ništa nije pocrtano unapred. Ako ne iskomuniciramo da nam je pomoć važna kako će partner znati da treba da nam pomogne. Ako ne iskomuniciramo šta nam i u kojoj meri nešto smeta kako će partner moći da menja navike ili ponašanja? Ako ne tražimo pomoć ili ne govorimo o potrebama i osećanjima već samo očekujemo da se čita između redova skliznućemo lako u ulogu Žrtve i jedan unutrašnji samosažaljivi monolog.A već vodi ozbiljnijim svađama.

Zato pre nego što nedeljom ujutru počnete dan bacanjem čarapa na pranje razmislite da li je to vredno jedne svađe. Da li je to ono što suštinski definiše odnos? Verujem da se nismo zaljubili u naše partnere zato što su uredno slagali svoj veš na pranje. Isto tako verujem da nam je u početku i bilo simpatično kada vidimo razbaceno sve oko kreveta jer nas je to podsećalo na noć pre toga. Svađe oko čarape  i drugih trica i kučina spadaju u onaj red svađa koje se mogu i preskočiti. Napravite neku foru oko toga. Smejte se zajedno sa partnerom. Ili ga jednostavno zamolite da ostavi na mesto svoj veš. Ali dok to radite setite se suštine koja vas je spojila. Jer nekada gubimo iz fokusa upravo tu suštinu stavljajući u prvi plan trivijalnosti. Čarape se uvek mogu skloniti ali se suština ne može uvek lako vratiti kada se udaljimo od nje. Mislite o tome dok pravite svoju listu must to do razloga za svađu i ocenite svaki na skali od 1-10 koliko je  zapravo vredan spram suštine. <3 <3

I od neprijatnih emocija se raste

I od neprijatnih emocija se raste

 

Jeste li se nekada zapitali šta je to osnovna uloga roditeljstva? Divno je to što volimo našu djecu, ali osnovna uloga roditelja je da upravo tom ljubavlju, ali i disciplinom i postavljanjem zdravih granica pomognu mališanima da razviju pozitivnu sliku o sebi i zdrave navike kako bi, kada porastu, bili sposobni, samostalni i nezavisni ljudi.

 

Ipak, voljeti dijete je mnogo lakši zadatak od postavljanja zdravih granica, jel da?! Zašto je to tako? Zašto je tako teško djetetu reći NE ili ga primjereno “kazniti” za ponašanje koje nije prihvatljivo ili je, čak, štetno?

 

Razlog je jednostavan. Kada ugledate to malo biće koje volite najviše na svijetu kako pati u ćošku, jer ste mu upravo zabranili da sjeda na vrata od rerne npr. ili ste mu uskratili 12-tu igračku tog mjesseca, srce vam pukna na dva dijela.

 

Kako pomoći djetetu da podnese frustraciju kazne ili zabrane?

Kada dijete prvi put doživi kaznu, zabranu ili neispunjenje neke želje, ono to doživljava kao veliku katastrofu. Do tog momenta sve njegove potrebe su bile zadovoljene, a sada odjednom nešto ne može. Prirodno je da u ovakvim okolnostima ono izražava bijes i tugu.

Ako ga ignorišete, dijete će možda doći do zaključka: “Mama i tata me ne vole, gledaju me kako patim i ne čine ništa” i možda početi da “guta”  neprijatne emocije doživljavajući ih kao nedozvoljene. Time dijete gubi kontakt sa svojim emocijama.

Sa druge strane, ako popustite, to će otvoriti prostor da dijete i u budućnosti koristi infantilne strategije za dobijanje onoga što je njemu važno. Ukoliko u tome uspije, biće srećno, ali ako ne uspije, slomiće se pod pritiskom frustracije.

Radije pomozite djetetu da odboluje taj bol. Pokažite mu da razumijete njegov bijes i tugu i podržite te emocije, ali ostanite pri svom stavu.  Ovako će dijete naučiti da čak i kada su mu neke stvari nedopuštene, i dalje ga volite i podržavate.

 

Kako da tu istu frustraciju podnesete i vi kao roditelj?

Disciplina je dugoročno dobra za vaše dijete.  Ona će ga podučiti da izbjegava ponašanja koja su štetna ili nebezbijedna, naučiti ga zdravim radnim navikama i pomoći mu da shvati da na ispunjenje neke želje mora da sačeka.

Ovako će dijete razviti toleranciju na frustraciju, koja je dio svakodnevnog života i neće svaku neispunjenje želje doživljavati kao veliku katastrofu. Prosto će biti u stanju da se lakše nosi sa neprijatnim emocijama koje su sastavni dio svakog života.

 

Moramo li svi da volimo Novu godinu?

Moramo li svi da volimo Novu godinu?

 

Grad je okićen i sve blješti još u oktobru. Počinje eugorija, gužve. planovi oko toga gde, sa kim i za koliko novca u “Najluđu noć”?

Donose se nove odluke, strategije šta ćemo uraditi drugačije i bolje kada sat otkuca ponoć.

Već je smišljen i režim ishrane za “posle praznika”, a kupovina jelke, ukrasa i poklona se prosto podrazumeva.

Međutim, mora li svima ta »najluđa noć« da bude tako važna i nezaboravna?

Mora li svačija kuća da bude okićena i baš svi lepo da se obuku?

Jesmo li čudni, neobčni, pomalo ludi, ako je to za nas noć, kao i svaka druga?

Ako biramo, ili se prosto tako dogodi da ostaemo kod kuće i još i zaspimo pre ponoći?

Ako se radujemo i obeležavamo neki drugi dan mnogo više nego 31.12.?

Odgovor je jednostavann. Bez obzira na svetiljke, eugoriju, haljine i planove, ne moramo svi da volino Novu godinu.

Može da nas bude baš briga što nas ne trese praznična groznica, kao sve oko nas.

Važno je samo da smo zadovoljni svojim izborom, pa, šta god to bilo.

Ako vam se sviđa, pravac u provod!

A, ako je za vas to samo još jedan utorak, i više se radujete nečem drugom, samo napred.

Nikad nije kasno za nove odluke, druge planove i euforiju.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Unutrašnja strana emocionalne ucene

Unutrašnja strana emocionalne ucene

 

Verovatno je većina vas čula za pojam emocionane ucene ili ste se zapitali da li ste i sami bili žrtva takve obmane. Verujte mi, sasvim izvesno da jeste i to više nego jednom. Ali krenimo redom. Za vas  otkrivamo neke ključne odlike  ove suptilne manipulacije.

Emocionalna ucena je vrlo prefinjena taktika. Sem u slučajevima kada ucenjivači direktno iznuđuju (što je ređe) nije lako prepoznati emotivnu ucenu. Naročito zbog toga što se dešava tamo gde je ne očekujete. A dešava se od strane osoba u koje imate poverenja (rođaci, kolege, prijatelji, partneri…). Što je odnos bliži – teže je prepoznati i teže je odupreti se zamkama emotivne ucene.

Čemu služi emotivna ucena?

Najjednostavnije rečeno ucenjivači se koriste ovom taktikom kako bi iznudili ono što žele i što im je potrebno a bez uvažavanja želja i potrebe druge strane. Emotivna ucena je generalno pasivan način da se nešto postigne i široko zaobilazi direktnost, otvorenost u komunikaciji i asertivnost. Emocionalna ucena je ponovljena manipulacija čiji je krajnji cilj da vas navede da činite nešto  što ucenjivač želi ali tako vešto da imate privid da upravo i sami to želite. Drugim rečima, emocionalna ucena preskače i minimizuje  vaše želje i potrebe i stavlja vas u službu zahteva ucenjivača.

Zašto se ne prepoznaje?

Zato što se često vrlo suptilno “servira”. U početku deluje kao ljupka molba ili topli izraz ljubavi. Ako vam neko govori da ne može bez vas i da bi mu život bio prazan i strašan da vas nije sreo/la ne biste zaključilli da vas tako ucenjuje. Naravno, to i nije ucena. Međutim, uz određeni kontekst može da postane. Ako iza takvih izjava sledi zahtev da se partner/ka useli kod vas uprkos tome što vi to ne želite onda se polako ucena uvodi na scenu. Ukoliko se opirete takvim zahtevima obično što usledi je blagi pritisak „ja tebe toliko volim a ti ne želiš da više vremena provodimo zajedno, mislio sam/mislila sam da me voliš više“. Na takve reči obično počinjete da osećate nelagodnost i da se preispitujete da li ste u pravu i da li stvarno ne volite dovoljno partnera/ku da biste preuzeli sledeći korak. Što se više opirete pritisak ucenjivača raste a često se pretvara u direktne ili skrivene pretnje. Kako ne želite da ostanete bez osobe koju volite ili žudite da se vrati bliskost i ravnoteža u odnosu verovatno da ćete popustiti pred ovim pritiscima i naći se usred vrtloga emotivne ucene.

Na koju “kartu” igraju ucenjivači?

Za ljude koji zapadnu u emocionalnu ucenu često se kaže da kao da hodaju u magli. Emocionalna ucena zaista i  zamagljuje vaše rasuđivanje. Ne samo da počinjete da se osećate nesigurno kada ste izloženi uceni već preispitujete svoje odluke i uvide. Postepeno podležete pritiscima i povinujete se zahtevima osoba koje ucenjuju.

Kako ucenjivači to postižu?

Tako što pletu zamku oko vas kroz izazivanje straha, krivice i pozivanje na osećanje vaše dužnosti prema njima. Ili ste zaplašeni da će vas ostaviti ili da će sebi nešto uraditi ili da će svakog momenta da se „nadure“ ili da vas ostave bez podrške. Ili ste preplavljeni krivicom da ste  upravo vi odgovorni za to što se loše osećaju ili što  rade nešto što inače ne bi da niste tako grozni prema njima. Ili vas podsećaju na sve što su za vas učinili i pokušavaju da to „naplate“. Bilo šta od ovih puteva ucene a najčešće sva tri čini da se osećate nesrećno, iznemoglo i krajnje zbunjeno.

Važno je razumeti da je emotivna ucena jedna od ključnih odlika štetne veze. Ona ne znači da nema ljubavi u odnosu već da je ona potisnuta pod teretom ucene. Kvalitet veze se ucenom ozbiljno urušava. Emotivna ucena se ponavlja i vremenom steže sve veći obruč oko vas. Ona je proveren način da izgubite osećaj slobode u partnerskoj vezi a zatim  i osećaj ličnog prostora i integriteta. Zato potrebno je verovati onom unutrašnjem osećaju koji vam često nepogrešivo signalizira da nešto  nije u redu i nagoveštava da treba otvoriti sve oči pre nego što nastupi magla.

O četiri lica emocionalne ucene i tipovima ucenivača kao i načinima da izbegnete „maglu“ u narednim tekstovima . Zato nas redovno pratite na našoj stranici.

Za vas pisala
Ivana Perić

 

 

Kako preživjeti VTO i sačuvati “glavu”?

Kako preživjeti VTO i sačuvati “glavu”?

 

Da li i vi pokušavate postati roditelj, ali beba neće pa neće? Razmišljate li o vantjelesnoj oplodnji? Ili ste već ušli u proceduru? Jeste li se do sad suočili sa svim onim neprijatnim emocijama poput stresa, iznevjerenih očekivanja, ljutnje, tuge ili straha da će vas partner napustiti ako ne uspijete da se ostvarite kao roditelji?

 

Izjeda li vas osjećanje nepravde kada vidite kako neko koga ne biste smatrali dobrim roditeljem ili nekoga ko ne vodi baš “uredan” život kako sa lakoćom dobija treću bebu, a vi još uvijek čekate svoje prvo?

 

Pitate li se šta ako uopšte ne budete imali dijete? Da li to znači da kao osoba manje vrijedite? Znači li to da niste dovoljno žena ili muškarac, ako ne možete da se ostvarite kao roditelj?

 

Ovakva i slična pitanja danas sebi postavlja sve veći broj parova. Sve je više onih koji se suočavaju sa pitanjima neplodnosti i postupkom vantjelesne oplodnje koji često predstavlja dug i neizvjestan proces.

 

Tokom ovog perioda parovi se suočavaju sa mnogim neprijatnim emocijama: stresom, bolom usljed gubitka, strahom i osjeanjem neadekvatnosti. I zaista je pravo pitanje kako sačuvati “glavu” u pokušaju da se ostvarite kao roditelji. Zato vam danas donosim nekoliko važnih prijedloga koji vam mogu pomoći u očuvanju psihičkog i emotivnog blagostanja tokom ovog izazovnog perioda.

 

Proceduralni stres ublažite brigom o sebi

 

Svaki put kada su narušena naša očekivanja, poput onoga da ćemo zaista i ući kod doktora u tačno zakazanom terminu, a ne mnogo sati kasnije, izaziva stres. Stres doživljavamo i kada je narušena neka od naših osnovnih vrijednosti. Na primjer, možda očekujete da se neko ponaša profesionalno ili pristojno i ljubazno, a suočeni ste sa osobom koja je neljubazna, hladna i “bez takta” u situaciji kada ste najranjiviji.

 

Znamo da procedura prikupljanja nalaza za VTO može da sadrži sve ove uzročnike stresa. Nije rijedak slučaj da parovi taj stres iz ambulanti donesu kući i nastave njime žonglirati i nakon što se radno vrijeme laboratorije završi.

 

Jako je važno za vaše dugoročno blagostanje da dozvolite sebi predah i odmor. Pojačajte samonjegu kroz onaj vid aktivnosti ili neaktivnosti koji vas relaksira i čini da se osjećate malo bolje. Razbistrite glavu šetnjom ili drugom fizičkom aktivnošću, odlaskom na zabavu ili u pozorište. Dajte sebi barem sat vremena oduška da odmorite glavu od onoga “šta još trebate uraditi da biste ušli u proceduru”.

 

Vodite otvorene razgovore sa partnerom o tome kakav vid podrške vam treba

 

Postupak vantjelesne oplodnje je za oba partnera stresan i na površinu može izvući mnoga nerazriješena pitanja. Vi i partner se možda na različite načine nosite sa stresom, emocijama, sa gubitkom. Dok možda jedno od vas mora o tome da govori, drugome je možda potrebnije povlačenje. Da se ne bi dogodilo da se oba partnera osjećaju neshvaćeno, otvoren razgovor o tome šta vam treba da biste se osjećali podržanima je mnogo važan.

 

Tu, kao i u mnogim drugim aspektima nošenja sa vantjelesnom oplodnjom, psihološko savjetovanje može biti od velike pomoći da razumijete kako se osjećate i zašto, da izgradite vještine nošenja sa neprijatnim emocijama poput stresa, anksioznosti, tuge i gubitka, kao i da budete jedno drugome podrška kakva je svakome od vas potrebna.

 

Niste loša osoba što zavidite drugima na njihovoj bebi

 

Mnogi parovi se uplaše da su loši ljudi kada osjete žaoku zavisti kada njihovi prijatelji ili drugi parovi koje su upoznali u postupku vantjelesne oplodnje dobiju bebu. Ne brinite, zavist je u ovakvim okolnostima uobičajena emocija. I iako je neprijatna i često anatemisana, ona samo govori o tome da i vi želite biti roditelj i da jako patite zbog toga što još uvijek niste.

 

Dozvolite sebi da odbolujete gubitak

 

Svaki neuspješan pokušaj je gubitak. I praćen je istim onim emocijama nevjerice, ljutnje, cjenkanja sa sudbinom (“da nisam ljetos bila na onom bazenu”, “da sam se bolje čuvala i da se nisam prehladila”, “da sam više trenirao, a manje sjedio za računarom”…) i iznad svega tuge. Tuge što se ugasio jedan pokušaj da se ostvarite kao roditelj.

 

Ne morate biti “jaki”. Ne morate nikome dokazati da ste to junački podnijeli i da nastavljate dalje. Na trenutak zastanite. Ne tražite nova rješenja. I samo dopustite sebi da osjećate sve to što osjećate. Vaš gubitak je stvaran i u redu je ako ga i odbolujete prije no što stvarno pokušate ponovo.

 

Naučite tražiti podršku

 

Sigurna sam da u svom okruženju imate mnogo dragih i bliskih ljudi koji bi vam rado pružili podršku. Ipak, u nedostatku boljih rješenja ta podrška možda stiže u formi neželjenih rečenica tipa: “Ma samo se vi opustite, doći će to,” ili “Uvijek možete usvojiti”. Ovakve rečenice vas možda izluđuju i sipaju so na već načetu ranu.

 

Vaši bliski ljudi vam žele pružiti podršku, samo ne znaju kako. Vi ih možete tome naučiti. Ako vam treba da vas samo saslušaju, recie im to. Da vas zagrle, i to im recite. Objasnite im da je to ono što će vas utješiti i da ćete im biti zahvalni ako vas podržavaju na takav način.

 

I ne zaboravite da briga prema sebi ponekad znači i ućutkati suvišna pitanja.

 

“Šta vi čekate?” Ili “Hoće li ta prinova?” ili “Ja bih rado bila baka.”

Zvuči li vam poznato?

Ako vas ovakva pitanja iritiraju, budite slobodni ućutkati ih. Potpuno je u redu da svoju intimu zadržite za sebe i na ovakva pitanja uopšte ne odgovarate, čak i da vam ih postavlja rođena majka.

 

Za kraj, ponekad zaista ne možemo znati hoćemo li se ikada uistinu ostvariti kao roditelji, ali mi u Centru za ljubav i porodicu “Radost” znamo da vi kao osoba vrijedite i rado ćemo vam biti podrška da se lakše nosite sa izazovima vantjelesne oplodnje.

Zašto je dobro oprostiti sebi

Zašto je dobro oprostiti sebi

 

Često smo skloni da drugim ljudima tolerišemo, opraštamo i da ih razumemo. Tuđe greške uviđamo, ali ih ne uzimamo k srcu, i često ljude opravdavamo. Možemo da dokučimo zašto rade pogrešno neke stvari, imamo strpljenja za njih i stalno im dajemo nove prilike.

Međutim, da li smo tako dobri i nežni i prema sebi? Zameramo li sebi iste one stvari koje smo skloni da drugima bez razmišljanja oprostimo, opravdamo, progledamo kroz prste)?lite da sebe

Odgovor je potvrdan?

Ako jeste, onda je vreme za promene. Neka počnu već danas. Kada pomislite da sebe prekorite za neku grešku, propust ili nešto što niste napravili najidealnihje moguće, razmislite kako biste postupili prema nekom drugom da je na vašem mestu.

Nežnije? Strpljivije?

Oprostite sebi greške. Predivno je raditi stvari nesavršeno.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Zašto je dobro jedno putovanje pokloniti sebi?

Zašto je dobro jedno putovanje pokloniti sebi?

 

Nekada ne znamo gde smo. Nekada se sudaramo sami sa sobom. Nekada se nalazimo u procesu pripreme za neko novo ja pa se spotičemo o ono staro kao da se saplićemo o sopstveni korak. U tim momentima važno je da zastanemo. Da ne jurimo. Zaboravljamo koliko je proces važan. Doba u kome živimo diktira da budemo usmereni samo na vidljivost i rezultate. A sve je u procesu. Nekada ni sam rezultat nije važan ako je proces bio uspešan.

Nekada smo tužni. Nekada bi da se osamimo. Nekada bi da predahnemo od svakodnevnog stresa. Nekada bi prosto da zaboravimo na sve.

Nekada nam samo trebaju izazovi. Nekada smo željni nove avanture, uzbuđenja i neočekivanosti. A možda i toga da sretnemo i upoznamo ljude van naše svakodnevnice.

Sve to staje u putovanje. Verujem da su putovanja jedna od najboljih terapija. Ili prosto rečeno „lek za dušu“. Nema isplatljivije invenstice od putovanja čak i kada samo putovanje ne ispadne onako kako očekujemo. Ali svako putovanje menja, svako oplemenjuje.

Svako putovanje donosi jedno buđenje.

Zato je važno i da jedno putovanje poklonimo sami sebi. I da da se otisnemo sami na put. Potpuno sami. Solo putovanje ima različite prednosti :

-možete da ćutite kada god želite

-možete bez planiranja i kompromisa sa drugim ili grupom da se krećete kako i kuda god želite

– možete da se posvetite svom unutrašnjem svetu

-možete sebe izazvati na to koliko ćete se negde snaći sami

-možete pomeriti svoje granice i prevazići aktuelnu konfor zonu

-razbijati anksioznost zbog nemanja prepokrivajućeg efekta društva na putovanju

-ne morate ni sa kim da se uklapate što se tiče vremena i destinacije

-možete vežbati svoje socijalne veštine ostvarujući interakciju sa različitim ljudima

-možete obnoviti kontakt sa sobom

-možete naučiti da uživamo  u sebi

-prevladiti samoću i strah od samoće

I mnogo toga još. Ali je ključno lekcija koju to donosi. Hrabrost da se odlučite na takav korak će vam se sigurno višestruko vratiti.

I za kraj ovih promišljanja jedno pitanje. Koliko uopšte danas i imamo vremena za sebe? Možda je baš solo putovanje dobar način da se sebi posvetimo na pravi način.

Verujem da ako smo dugo zanemarivali sebe ili zaboravili da sebe negujemo ili da sebe nagradimo da jedno solo putvanje može biti sjajan poklon.