Izolacija i kontakt sa sobom

Izolacija i kontakt sa sobom

 

Počela je i peta nedelja vanrednog stanja. Pitam se koliko adaptacija je svako od nas morao da napravi u ovom periodu. To me vodi razmišljanju da je važno da podsetimo sebe koliko smo zapravo jaki kada smo pregurali mesec dana izolacije. Unutrašnja jačina je naš kapacitet za rezilijentnost. Kada nas preplavi strah zbog realne opasnosti ili anksioznost zbog duge neizvesnosti možemo zastati i umesto  prebacivanja sebe što „podležemo“ takvim osećanjima ponegovati  i pohvaliti sebe zbog te unutrašnje snage koja nas je očuvala i u danima izolacije.

Moje emotivne rekacije i razmišljanja smenjivali su se iz nedelje u nedelju od poricanja i šoka, preko straha i depresivnosti do prihvatanja i integracije. Na početku ove nedelje uviđam da se proces adaptacije na izmenjene okolnosti polako završio  i da se vraćam uobičajnim aktivnostima koje iako se obavljaju od kuće podsećaju na moj utabani tok života. Ali na  početku nedelje dočekalo me je još nešto. Moj odraz u ogledalu. Ne fizički nego onaj psihološki. Kao da sam jedno jutro pozdravila sebe u prolazu i dobacila „sada nemaš kuda da se sakriješ“.

Doba izolacije pored raznih briga donelo je i više vremena za sebe.  Pored raspremanja kuće i sortiranja stvari kao da je usledilo  i jedno „prolećno čišćenje“ iznutra. Primetila sam da mi se javljaju novi klijenti ne zbog prevladavanja panike i anksioznosti uzrokovane pandemijom nego zbog dugo odlaganih potreba za promenom. Pored svega negativnog što je izolacija donela ipak je donela i prostora da se konačno pozabavimo sobom. Nekako kao da nam je to uvek negde po strani, nešto za šta se nema vremena…ali je opet tu i svaki put kada negde zapnemo  u životu podsetimo se i tih raznih nedovršenih a odloženih procesa. Čula sam se ovih dana sa ljudima koji donose odluke oko promene posla, preispituju svoju partnersku vezu, podsećaju se hobija za koje zbog redovne jurnjave nemaju vremena, vežbaju  postavljanje granica kako bi se bolje suočili sa pritiscima u socijalnim krugovima, opraštaju starim ljubavima, ostvaruju dublje veze sa porodicom, uče da pored rešavanja problema pažnju posvete i svojim emocijama, odriču se perfekcionističkih zahteva i na različite druge načine rade na sebi.

I to je upravo nešto što me inspiriše ovih dana. Mogućnost da budem posmatrač tih promena a i da sama otvaram prostor za lične promene. Na primer, godinama se nisam pozabavila radom na svom telu. To je uvek bilo pod etiketom „biće, sad nemam vremena“. Ali izolacija me ponovo uči koliko su to samo izgovori. Jer rad na sebi zahteva celokupnost – pažljivo posvećivanje i telesnom i vrednosnom i socijalnom  i psihološkom aspektu integriteta. Čini mi se da nas je izolacija sve usporila i suočila upravo sa onim aspektima koji su dugo u mraku.  Sada je pitanje šta ćemo sa tim uraditi? Hoćemo li ponovo žaliti ili povlačiti se pred izazovom ili zategnuti rukave i  krenuti u akciju konačno. Duboko verujem da nikada nije kasno nešto započeti i da se uloženi napor uvek isplati. I znam da koliko god da bežimo od susreta sa sobom na kraju se sapletemo o sopstveni odraz. Možda je zato dobro samoinicijativno učiniti prvi korak, udahnuti duboko, i prigrliti i one zaboravljene delove sebe bez kojih nema osećanja zaokruženosti ili celovitosti.

 

Očuvajte lične granice i u socijalnoj izolaciji

Očuvajte lične granice i u socijalnoj izolaciji

 

Porodica na okupu 24h. Deca uče od kuće, a roditelji (ne)rade isto tako od kuće. Vrtići i škole su zatvorili svoje učionice, a baka-deka servis za čuvanje mališana nam više nije dostupan.

 

Iako se u poslednje vreme mnogo ističe bogatstvo porodice i to što možemo biti svi zajedno, mnogi klijenti sa kojima radim psihološko savetovanje, osećaju da se pomalo “guše”.

 

Lične granice u skučenom prostoru i vremenu u kome neprestano cirkulišu svi članovi porodice su poprilično narušene. Više nemamo prostora da se odmorimo od dečje graje. Da odemo na kafu samo sa prijateljima i predahnemo od porodične dinamike. Vreme koje bismo posvetili samo sebi ili svom partnerskom odnosu, gotovo da je izbrisano. I ne čudi da se mnogi koji se ne identifikuju samo sa ulogom roditelja, već biraju da imaju i druge uloge u životu, osećaju preplavljeni.

 

Istina je da nas je socijalna izolacija dočekala nepripremljene i da nam je potreban period adptacije. No, verujte mi:

 

Potpnu je ok ponovo uspostaviti lične granice uprkos izolaciji.

 

Lične granice služe tome da ispoštujemo i svoje potrebe. Da se pobrinemo za sebe i ponegujemo svoje unutrašnje dete. Da se odmorimo i napunimo novom energijom kako bismo ponovo bili dobar roditelj, partner, dete svojim roditeljima ili prijatelj.

 

Možete se, na primer, dogovoriti sa partnerom da jedno od vas pričuva decu, dok je drugo u šetnji illi u odvojenoj sobi čita, diše u tišini ili razgovra sa prijateljima.

 

Uspostavite deci redovan ritam spavanja. Naučite ih da idu u krevet u tačno odreeno vreme (u 21h na primer) kako biste ostatak večeri mogli imati za sebe i svog partnera.

 

Ili, ako ste jutarnji tip, vi se možete probuditi pre ostalih ukućana i u tišini raditi samo ono što vama prija.

 

Šta god odabrali, ne zaboravite da, uz svu brigu prema najdražima, jednako je važno da se pobrinete za sebe.

Usamljenost u socijalnoj izolaciji

Usamljenost u socijalnoj izolaciji

Nalazimo se u jednoj specifičnoj situaciji. Mnogi od nas čak nikada nisu ni čuli za karantin, a kamoli pomislili da će izolacija postati deo naše svakodnevnice.

Navike svakoga od nas su drugačije. Neko je navikao da često izlazi i kreće se, neko je navikao da često bude u kontaktu sa ljudima, neko da trenira, puno radi, ili jednostavno boravi izvan kuće.

Sve ove aktivnosti su, na nekin način, sada na pauzi. Sasvim je nova situacija u kojoj, ma kakve navike imali, svaki dan u isto vreme moramo biti u kući.

Zato, nije neobično ako se osećamo usamljeno, drugačije, ako smo zbunjeni i zabrinuti.

Međutim, koliko puta smo, posle napornog dana, kada on protiče „uobičajeno“, poželeli da možemo makar neko vreme da ne radimo ništa. Da ostanemo kod kuće, i…. Nastavak rečenice može biti drugačiji za svakoga.

Iako je ovo „prinudni odmor“, koji nismo planirali, možda ni želeli, a svakako ga nismo zamišljali na ovaj način, možda je prilika da radimo stvari koje, u uobičajenim uslovima, nekako ne stižemo.

Prisetite se, šta ste poslednji put poželeli, nakon napornog dana. Možda samo, da na miru popijete kafu. Da spavate malo duže. Kontaktirajte drage ljude sa kojima ne stižete da se čujete jer, nekako, uvek nedostaje vremena.

Ispunite sebi neku sitnu želju, mali hir. Udovoljite sebi. Možda je ova situacija idealna za tako nešto.

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

 

 

Koliko nas pomera pandemija?

Koliko nas pomera pandemija?

 

Ovih dana suočeni smo sa pandemijom svetskih razmera. Nije zaobišla gotovu ni jednu zemlju pa smo se i mi našli u sedištu borbe sa covid-19 virusom  i sa vanrednom situacijom.

 Razmišljala sam o različitim temama ovih dana vezano za novonastalu situaciju. Prvo da priznam da me je obuzeo strah u prvoj nedelji i da sam se bukvalno paralizovala na tri dana. Ne toliko strah od samog virusa već od toga što je sve odjednom stalo i što sam panično razmišljala šta će biti posle. Onda sam od paralisanosti prešla na deprimiranost. Očaj. Šta ako se ništa više ne vrati u normalu? Zatim sam tugovala jer sam se osećala sputano kao ptica u kavezu koja trči levo-desno u nadi da će je neko pustiti iz kaveza. Onda me je dodatno deprimirala situacija na ulici i nemogućnost da zagrlim najbliže kako bih ih potencijalno zaštitila ako sam potencijalno ugrožena.Onda sam manično zvala porodicu i  prijatelje da proverim da li su dobro.

I  tako sam se vrtela u krug pet dana od očaja do osećanja poraženosti. I onda sam se sabrala. Valjda mi je toliko trebalo da se saberem i prihvatim činjenicu vanrednog stanja. Dodatno otežavajuće je  porast negativnih vesti iz dana u dan. Kao da nema mesta odmoru od  korone i cele priče oko pandemije. Nekad se od negativnih vesti branimo tako što ih minimizujemo, racionalizujemo, pristupamo sa nepoverenjem ili ih izbegavamo. Sa druge strane, nekad nas uvode u još veće stanje panike. Ali činjenica je da smo zaista okruženi rizikom i vanrednom situacijom  koja nas je sve nespremne zatekla. To je ono o čemu se manje ili nedovoljno govori.

Zašto ovo pišem? Želim da prenesem poruku da svi različito reagujemo na novonastale okolnosti i da je svaka reakcija razumljiva. Zato je važno ne osuđivati druge ljude kako reaguju ili ne reaguju na sve. Različiti su mehanizmi odbrane i različiti su mehanizmi prilagođavanja. I to je u redu. Niko nije dovoljno pripremljen na stanja opravdanog straha ili stanja opasnosti. Sve što se dešava ovih dana prekinulo je uobičajne načine funkcionisanja ljudi i mnogima ostavilo malo prostora za kreiranje i traženje novih načina.

Mislim da je u celoj priči izuzetno bitna podrška. A možda je i najvažnija. Ne znamo koliko će ovo trajati ali mogu reći da je onaj prvi udarni talas prošao i da smo ukoračili u drugu nedelju već mako spremniji za nove okolnosti. Ne zaboravite da tražite podršku kada vam je potrebna –to nije nikakav znak slabosti ili nemoći, to je znak da smo svesni šta nam se dešava  i da je zaista lakša kada smo tu jedni za druge.

4 poruke koje šaljemo djeci ostajući u štetnom braku

4 poruke koje šaljemo djeci ostajući u štetnom braku

U inboxu mi je osvanula poruka. Nije to bilo pitanje. To je bio vapaj za pomoć.

 

“Nisam srećna, niti ću biti. Želim otići, ali koči me dijete, tj. njen emocionalni razvoj nakon odlaska. A tačno znam šta želim. Nemoćna sam.”

 

I zaista je teško. Donijeti odluku da napustimo jedan odnos ponekad je daleko teže nego započeti nešto novo. Činjenica da u braku imamo i djecu dodatno komplikuje stvari, jer se velika većina roditelja brine za blagostanje mališana u slučaju razvoda.

 

Rastrganost između dvije kuće, dvije sobe, dva različita svijeta za djecu zaista jeste stresno i ne mire se olako sa tim da im roditelji više nisu zajedno.

 

No, gledati nesrećne roditelje može biti još teže.

 

Moje iskustvo u radu sa klijentima me podučilo da roditelji, odluče li se zarad djece ostati u lošem ili štetnom braku, djeci mogu prenijeti nekoliko značajnih poruka koje mogu imati veoma nepoželjne posljedice. Ovdje ću izdvojiti 4.

 

Brak je stalna patnja

Možete li da zamislite kako će se to odraziti na izbor partnera vašeg djeteta? Gledajući roditelje kako se muče u partnerskom odnosu djeca mogu donijeti nesvjesnu odluku da će, kada odrastu, po svaku cijenu izbjegavati brak. Vjerovatno će za partnere birati oženjene, radoholičare, narcisoidne, zavisnike o psihoaktivnim supstancama ili na bilo koji drugi način emocionalno nedostupne partnere sa kojima neće moći ostvariti stabilnu vezu. Ovako će zaista izbjeći mogućnos da se zateknu u braku, koji nesvjesno percipiraju kao uzrok velike patnje.

 

U redu je žrtvovati se

Zamislite kako će vaše dijete pristati da bude tretirano da bi i samo odigralo ovaj scenario. Budući da su roditelji žrtvoali ličnu sreću zarad potencijalne sreće drugih, moguće je da će i dijete zanemarivati svoje potrebe i sopstveni kvalitet života u namjeri da ugađa drugima.

 

Zbog tebe mama/tata nije srećna/an

Da, djeca osjete vaš izbor i nesvjesno usvoje osjećanje odgovornosti i krivice za nesreću svojih roditelja. Dijete ponekad donese nesvjesnu ranu odluku, koja glasi otprilike ovako: “Da se nisam rodio/la, možda bi roditelj imao priliku na sreću.” Kada odrastu, mogu osjećati duboko osjećanje neadekvatnosti i krivice koja remeti sve aspekte odraslog života.

 

Nemoj nikad da odrasteš, jer čim se odseliš, mi ćemo se razvesti

Implikacije? Niz neuspjeha, polupokušaja i različite strategije, kojima će nesvjesno pokušati uticati na to da se ne razvedete, uništavajući priliku da svoj život živi kvalitetnije.

Zaključak? Status quo nije rješenje.

 

Ako imate snage, porazgovaraje sa partnerom i zajedno potražite stručnu pomoć kako biste unaprijedili svoj odnos. Mi u Centru za ljubav i porodicu “Radost” ćemo vam rado u tome biti podrška.

S ljubavlju,
Tijana Ćup

Zavist kao motivacija

Zavist kao motivacija

U narodu važi pravilo da kada nekoga (i sebe), opisujemo kao osobu vrednu poštovanja, obavezno kažemo „nikome ne zavidi“, „nije zavidan“ i slično. Time pokušavamo da dočaramo nečije poštenje i dobrotu. Međutim, da li je stvarno tako? Šta je zavist, čemu služi, i da li je obavezno, baš toliko loše, osećati je?

Zavsit osećamo u situacijama kada verujemo da neka osoba ima nešto što i mi zaslužujemo, isto toliko, a možda i više. To može biti bilo šta. Odevni predmet, kuća, bolji posao, veća plata, lepši partner/ka, “poslušnije dete” i slično.

Zavist koju osećamo, može da nas pokrene, na različite načine. Recimo, kod dece, princip je jednostavan. Kada dete zavidi drugom detetu na nečemu što ima (recimo na igrački), ono teži da to ili otme, ili uništi. Dakle, da dobije ono što mu se sviđa, u jednom slučaju, ili, da niko nema igračku, u drugom slučaju. Kod odraslih se opcije komplikuju, pa pored otimanja i uništenja, imamo i takmičenje, težnju da i mi sami stvorimo, i tako se izjednačimo sa osobom kojoj zavidimo, što otvara jednu sasvim novu sliku o zavisti.

Ako sve što smo rekli, malo razložimo, zaključujemo nekoliko stvari o zavisti:

Zavist osećamo kada procenimo da neko drugi ima nešto što i mi zaslužujemo. Tada, možemo da uradimo jednu od tri stvari. Prvo, da otmemo ono na čemu zavidimo (ukoliko je to moguće), tako da mi imamo, a onaj od koga smo oteli, više nema stvar na kojoj mu zavidimo; da uništimo ono na čemu zavidimo, tako, da niko nema ono na čemu zavidimo (po principu „da komšiji crkne krava“); da se pokrenemo, angažujemo, i da sami stvorimo ono na čemu drugome zavidimo.

Ova, poslednja opcija, daje nam spektar mogućnosti, da upotrebimo sve što možemo, motiviše nas, i daje širi pogled na svet. Naime, omogućava nam da se osećamo drugačije. Da budemo korisni, da iskoristimo maksimum i ostvarimo svoje želje, bez uništavanja drugih. To nam, takođe, pomaže da ne osećamo krivicu zbog zavisti prema drugima, nego da tu energiju upotrebimo za stvaranje, i osećaj da smo korisni, da stvaramo ono dobro, na čemu drugima zavidimo.

Na kraju, važno je razlikovati da li nešto želimo da dobijemo stvarno, da li bi nas to zaista činilo srećnima, ili to želimo samo zato što i neko drugi to ima. Ovo je najbolji „putokaz“ da li osećamo zdravu- adekvatnu zavist, ili ne. Ako stvarno želimo da imamo nešto što drugi ima, onda potpuno ima smisla truditi se, i težiti da to i sami stvorimo. Međutim, ako nešto želimo samo da bismo bili kao drugi, osećanje zavisti je tada neadekvatno, i sreća koju bismo osetili kada i sami to postignemo, bila bi kratkog veka.

Kako vam se sada čini ideja o zavisti? U partnerskim odnosima? Kod dece? U prijateljstvu?

Da li je nužno obavezno da na zavist gledamo ako na nešto nepovoljno? Da se trudimo da je iskorenimo, recimo, kod dece? Da uopšte ne prihvatamo da je i sami imamo?

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

 

„Imam tridest pet godina, nisam udata i nema decu“. Zvuči kao priznanje. U sistemu vrednosti gde su ovo godine u kojima je logično da pojedinac ostvari svoju primarnu porodicu nije lako priznati sebi neispunjenje društveno zadatih ciljeva. Pitam se da li sam zbog toga neuspešna, manje vredna, promašena ili socijalno neadaptirana? Naravno, nezaobilazno je da se povremeno zapitam– da li je sa mnom sve u redu. Sećam se pre  tri godine koliko mi je bilo teško kada vidim srećne parove u prolazu. Srećna zbog njih ali tužna zbog sebe. Plašila sam se tada usamljenosti i da ću zauvek ostati sama. I naravno proganjalo me je pitanje neuspešnosti na polju porodice.

Sa ove distnace pomalo mi je smešno kad se setim faze očaja i straha koji me je nekad progonio u snovima. A progonilo me je i šta sam ja to uradila kada nisam zadržala dugotrajniji odnos koji rezultira brakom, decom, porodicom. Iz ove perspektive vidim samo neadekvatnu krivicu, nesigurnost i neopravdano samokinjenje. Kada premotam izbor svojh partnera zahvalna sam što se ni jedan do tih odnosa nije pretvorio  u tako maštani brak.

Ali zašto sam se toliko kinjila ? Verovatno što tada nisam znala ovako lepo i nežno da razgovaram sa sobom. A verovatno zato što koliko god bili snažni teško je odoleti društvenom pritisku. Normiramo se  i poredimo sa drugima. Tražimo i merimo svoje vrednosti spram toga šta su zadati modeli nekog društva. Ali šta ako i uprkos motivaciji, dobroj volji, kvalitetima i ličnim vrednostima ne možemo ispuniti neke uloge? Da li smo zbog toga „promašen slučaj“?

Primetila sam kroz savetodavni rad sa ljudima da kada se osećaju neuspešno na polju partnerskih odnosa da zaborave sve druge svoje kvalitete, postignuća i sjajno razvijene aspekte života. A zatim paradoksalno, subjektivno osećanje promašenosti i neuspešnosti na tom polju vodi blokadi ili samozabrani da se upuste u nove avanture, upoznavanja, flert, nove odnose. Valjda je to unutrašnje osećanje nekompetentnosti toliko jako da vodi zastoju.

A ja postavim pitanje njima a u jedno i sebi : da li smo zaista neuspešni, manje vredni ili neostvareni ako smo sami, ili smo u vanbračnoj zajednici, ako nemamo decu ili želimo da ih usvojimo, ili smo samohrani roditelj ili ne želimo decu, ili smo se razveli,ako imamo trideset i koju a nismo se ni verili ? I ko određuje tu vrednost?

Moja poruka je da je put razvoja kao i put ostvarivanja na polju partnerskih odnosa i primarne porodice individualan i za svakog drugačiji. Volim da razdvojim vrednovanje sebe od socijalnih normi koje podsećaju da starimo, da biološki sat otkucava, koje plaše šta će se desiti ako ostanemo sami, koje koče da napustimo odnose koji su nezdravi samo da ne bi ostali sami. Vrednovanje sebe je suština  mentalnog zdravlja. Samokinjenje, neadekvatna, izjedajuća krivica i strahovi ometaju put samovrednovanja i samoprihvatanja. U krajnjoj instanci mnogo kvalitetnog vremena je ispred svakog od nas koje možemo priživeti u punom kapacitetu kada smo sa sobom dobro. I zato ne zamerajte toliko sebi što niste ovo ili što niste ono, što ste možda trenutno sami, ili bez vidljivog signala za udaju i proširenje porodice…Ništa ne zamerajte. Pustite se i uživajte u onome što jeste. Nekada upravo tako se dogode slučajni ljudski susreti koji obogate život i promene pravac. Vredi verovati  najpre u sebe, a zatim u svet i u druge.

 

Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Koliko ste puta čuli ovu tvrdnju? I jeste li se nekada pronašli u njoj? I da li vaš partner stvarno liči na roditelja istog ili suprotnog pola ili ima svojevrsnu kombinaciju osobina koje možete pronaći kod oba roditelja ili je sušta suprotnost?

 

To i nije neki problem ako smo zadovoljni svojim roditeljskim figurama i ako s njima imamo dobar odnos, no šta se dešava kada to nije slučaj? Šta ako nam je otac alkoholičar ili majka infantilna, preplavljujuća i sklona neumerenim ponašanjima da bi privukla pažnju? Da li smo onda nesvesno osuđeni na to da “završimo” sa partnerima koji ponavljaju sličan obrazac kao i roditelj suprotnog pola čak i ako nam se to uopšte ne dopada?

 

Srećom ne mora biti tako. Istina je da su nam naši roditelji (ili druge važne roditeljske figure) dali prvi model partnerskog odnosa koji smo imali priliku videti. Posmatrajući ih, učili smo o tome kako to partnerski odnos izgleda, koja je čija uloga, šta to znači “muškost”, a šta “ženskost”.

 

No, nismo učili samo to. Učili smo i iz njihovog odnosa prema nama o tome kako to ljubav prema nekome izgleda. Da li se pokazuje pohvalama i podrškom ili kritikom, osudom i kaznom? Ili zdravijom kombinacijom ovih elemenata?

 

Učili smo o bliskosti i o tome da li je ona korisna ili ugrožavajuća.

 

Učili smo o tome kako trebamo tretirati svoje potrebe i važne želje, da li ih je OK ispoljavati i tražiti od drugih da nam ih zadovolje (i ako jeste da li to radimo asertivno ili zahtijevanjem i napadom) ili ih trebamo potisnuti zarad potreba drugih, “važnijih” ljudi.

 

I iako se ponekad pomenuta tvrdnja može činiti kao istina, na terapiji viđam mnoge pojedince koji su učinili sve da u partnerskom odnosu nađu potpunu suprotnost roditelju suprotnog pola, ali i one na čije odluke o izboru partnera nesvesno utiču pretpostavke o njima samima usvojene kroz odnos sa roditeljem istog pola.

 

Uzmimo za primer devojku kojoj je majka, kao dominantna figura u odrastanju, slala verbalnu i neverbalnu poruku da je sama sebi na prvom mestu i da joj ćerkine potrebe nikada neće biti prioritet. Ne čudi da je u partnerskom odnosu ona nekako uvek završavala sa partnerima kojima isto tako nije bila dovoljno važna da je stave na prvo mesto iznad drugih želja i ciljeva.

 

Ili devojku čiji otac je izražavao veliko nepoverenje prema svima, uključujući i nju. Ona je po ugledu na oca postala nepoverljiva i u vezama izrazito ljubomorna i kontrolišuća.

 

Ili dečka kome je majka bila distancirana i nije imala kapacitet za bliskost. On je za partnerku pronašao devojku koja je imala isti odnos prema bliskosti kao i njegova majka. No, on u devojci nije potražio majku, već je majka u njegovom životu bila dominantna figura nakon prerane smrti oca i jedini model koji je on pamtio.

 

Ni jedno od njih nije potražilo roditelja suprotnog pola, ali u svom partnerskom odnosu jeste rekreirala onaj obrazac kakav im je bio poznat u odnosu sa najvažnijim ljudima iz djetinjstva.

 

Važno je da znate, ne postoji odnos na koji smo “osuđeni”. Ako ste već dugo nezadovoljni partnerskim odnosima, ako vam se čini da isti obrazac ponavljate iz odnosa u odnos, promena je moguća. Psihološko savetovanje vam u tome može pomoći. I rado ćemo vam biti podrška.

S ljubavlju,
Tijana Ćup

Jednokratne konsultacije sa psihološkim savetnikom

Jednokratne konsultacije sa psihološkim savetnikom

Dragi naši,

Centar za ljubav i porodicu „Radost“ organizuje konsultacije sa našim terapeutkinjama, Tijanom, Ivanom i Lanom.

 

Šta tačno znači „konsultacija“ sa psihološkim savetnikom?

Konsultacija zapravo jeste jedan termin, u trajanju od sat vremena, gde ćete imati prilike da sa terapeutom porazgovarate o onome što vam predstavlja problem, dilemu, poteškoću, i gde možete da dobijete osnovne smernice, drugi ugao, mišljenje stručnjaka, oko toga što vam se dešava.

 

Kome su namenjene konsultacije sa psihološkim savetnikom?

Ako niste sigurni da li je baš neophodno da krenete na psihoterapiju a imate pitanja, nedoumice, izazove sa kojima se često susrećete, konsultacije sa našim savetnicama će vam pomoći da o svojim nedoumicama popričate sa nekim kome je to praksa, čujete sebe u drugačijem kontekstu i dobijete odgovore na neka pitanja do kojih do sada niste mogli sami, ili uz pomoć porodice ili prijatelja.

 

Da li su konsultacije i psihološko savetovanje isto?

Konsultacije sa terapeutom nisu isto što i psihoterapija i savetovanje, pre svega zato što je konsultacija namenjena onima koji žele da se konsultuju, razmene iskustva, informišu se, dok terapija može da traje duže i zahteva detaljniji i dugoročniji rad. Nakon konsultacija sa našim terapeutkinjama možete otpočeti psihoterapijski proces, ako za to budete zainteresovani.

 

Kako zakazati konsultacije i koja je cena susreta?

Konsultacije možete zakazati putem emaila: centarradost@gmail.com
Cena konsultacije je 2400rsd

Za vas,
Centar Radost

Donošenje novih odluka

Donošenje novih odluka

Svima su nam poznate one popularne odluke „biću dosledan/na u odnosu sa decom I partnerom”, „od ponedeljka ćemo se hraniti zdravije, jedemo previše slatkiša“, „“ i tome slično. uvodimo nova pravila, u kući svako treba da ima neke obaveze”, i tome slično. Najčešće se odluka pogazi pre nego i dođe vreme da se sa novom odlukom započne. Zašto je to tako? Šta je neophodno da bi se naše svakodnevne, velike ili male, nove odluke, a posebno one koje se odnose na dete I partnera/ku, održale?

Želja za promenom

Prvi uslov koji je neophodno ispuniti, jeste stvarna želja za promenom, čvrsta odluka. Motivi za donošenje novih odluka mogu biti različiti. Često je nova odluka prinudna, pa osoba počinje da razmišljs o ydravijoj israni iz zdravstvenih razloga, straha, kazne i tome slično, ali kada govorimo o dobrovoljnoj odluci za promenom, želja je jedan od ključnih faktora.

Dostižni  i realistični ciljevi

Veoma je važno da je nova odluka zaista i ostvariva. Dakle, nije dovoljno samo poželeti, i čvrsto odlučiti da napravimo neki novi korak, unesemo promenu u svoj život. Potrebno je da je nova odluka realna. Tako je recimo, sa gubljenjem kilograma. Često se desi da osoba, za veoma kratak vremenski period, želi da izgubi nerealno puno kilograma. Veru u ostvarivost nove odluke može pokolebati, ili potpuno obeshrabriti kada osoba primeti da je potpuno nemoguće da postigne ovo što želi, dakle da je  nerealno postavila cilj. Slično je i sa pravilima koja se uspostavljajuprema detetu. Ako ta pravila do sada nisu važila, nije realno očekivati da će ih dete “preko noći” usvojiti. Prema tome, jedna od ključnih stvari jesu dostižni ciljevi. O tome da li smo postavili realne ciljeve, možemo da se konsultujemo i sa drugim ljudima, da čujemo mišljenje drugih i tako olakšamo sebi. Postavljanjem realnih i dostižnih ciljeva, umnogome sebi pomažemo, zato što smo ostvarenjem svakog cilje bliži konačnoj promeni koju želimo da postignemo, odnosno, ostvarenjem svakog cilja, konačna odluka postaje vidljivija.

Ohrabrivanje i podrška

Podrška i ohrabrenje su veoma bitni, prilikom donošenja nove odluke. Značajno je da nas na putu do nove odluke podržavaju ljudi koje volimo i koji nam veruju, ali ono što je još važnije je da budemo podrška i ohrabrujemo sami sebe. Naime, ohrabrivati sebe je, u našem društvu, pomalo neobična i ne tako svakidašnja pojava. Ali, od suštinske važnosti je znati da, i kad nema nikoga u blizini, ko bi mogao da nam uputi neku lepu reč, podstakne da nastavimo tim putem, imamo sami sebe, kao ključni faktor, i napresušni izvor podrške, koji nije uslovljen prisustvom drugih ljudi, i na koji se treba osloniti kad je teško, kad zastanemo, kad poželimo da odustanemo.

 Doslednost

Još jedan od važnih faktora za donošenje nove odluke, jeste doslednost. Kada smo se uverili da želimo promenu, kada smo postavili realistične i dostižne ciljeve, važno je ostati dosledan, i ne odustajati od svog cilja. To nije uvek lako. Postoje otežavajuće okolnosti, umorni smo, navikli smo na prethodno ponašanje, rezultati nisu odmah vidljivi. Dete nam se “umiljava”, partner takođe. Sve to nas vraća korak dalje od nove odluke. Tada je neophodno ostati dosledan, i stalno se podsećati zašto smo odlučili i krenuli na put ka donošenju nove odluke. Preispitivati se i prisećati šta smo sve za sebe do sada uradili, i zašto bi bilo baš dobro da istrajemo.

 

            Donošenje nove odluke nije uvek lak proces. Svi ovi potrebni uslovi možda daju odgovor na pitanje zašto se svaka novogodišnja odluka prekrši već u januaru, i zašto dijetu počinjemo da držimo od ponedeljka, svakog ponedeljka. Ipak, važno je verovati da je promena moguća, dosledno ostvarivati svoje ciljeve, i učestvovati u boljeg, zdravijeg i drugačijeg života i života svoje porodice.

 

Za vas,

 

Lana  Smiljanić Vukadinović