Tretman ćutanjem

Tretman ćutanjem

 

Malo je stvari tako toksičnih u jednom partnerskom odnosu kao što je tretman ćutanjem.

 

 

To osećanje da te partner za nešto krivi, ali uporno ne želi da ti kaže za šta, je neizmerno opasno za sve nas koji u svemu “prvo polazimo od sebe” i introspektivno prvo gledamo svoju stranu otirača tražeći mrlje u našem ponašanju.

 

 

Ćutanje ostavlja prostora neadekvatnoj krivici da se kao crv sumnje uvuče u tvoje kosti i polako ti počne izjedati veru u sebe i zdrav razum.

 

 

I ta neizvesnost te ubija. Oduzima ti snagu i pravi kuršlus u glavi. Uhvatiš sebe da se izvinjavaš, a još uvek ne znaš ni za šta.

 

 

Pa si ljuta na njega. Pa na sebe. Pa opet na njega. I tako naizmenično.

 

 

Zvuči li vam poznato? I zašto partner ovo radi?

 

 

Reč je o dečjoj strategiji emocionalnog iznuđivanja u kojoj jedna osoba pokušava drugu osobu navesri na promenu ponašanja. Problem je, međutim, u tome što, ako vam neko otvoreno ne kaže koje vaše ponašanje drugoga povređuje, teško ćete pretpostaviti šta vam je činiti.pak, osoba koja se duri može iracionalno verovati da upravo time govori dovoljno. Budući da druga osoba te poruke verovatno neće protumačiti, u najboljem slučaju će biti zbunjena, dok za one osobe sklone samokritici i samosumnji tretman ćutanjem može biti put u sunovrat samookrivljavanja i preispitivanja.

 

 

Važno je da znate da partner ovu strategiju možda ne koristi svesno i sa namerom da vas povredi. Jednako je važno da znate da niste krivi dok se ne dokaže suprotno.

 

 

Jer, vaš partner je sam odgovoran za svoja osećanja, mišljenja i ponašanje. Pokušajte mu objasniti koliko vam je važno da s vama otvoreno razgovara. Založite se za sebe i tražite objašnjenje. Možda će partner, kada uvidi da je otvorena komunikacija podržana i da ćete rado saslušati njegov stav, po prvi put uvideti lepotu otvorenog izražavanja.

 

 

Ako ipak ne želi i uporno nastavlja sa ćutanjem i po nekoliko dana ili više, imate pravo da birate da li je za vas dobro da u takvom odnosu ostanete.

Ko je sve u drugom stanju kada dolazi beba

Ko je sve u drugom stanju kada dolazi beba

Odgovor na pitanje iz naslova je, na prvi pogled, sasvim jednostavan. Žena, buduća mama, naravno.

Međutim, da li je u realnosti zaista tako?

Čini se da, kada stigne vest o dolasku bebe, okolina, porodica, bliski ljudi (ioni koji sebe tako doživljavaju), uzimaju učešće u „drugom stanju“.

Pričaju o tome šta je pametno raditi u „ovoj fazi“ trudnoće, postavljaju razna pitanja, dodeljuju sebi različite uloge u životu bebe i njenih roditelja.

Takođe, nije retka pojava da se iznenade ako budući roditelji nisu zainteresovani da razgovaraju o toj temi, a posebno ako im to nije dominantna tema.

Isto tako, različita pravila i protokoli se gotovo nameću budućim roditeljima, prognoze oko pola u zavisnosti od oblika stomaka i položaja mame dok sedi ili stoji, procene oko imena, načina vaspitanja, još od prvih dana trudnoće, isto nije retkost.

Često se, u poslednje vreme srećem sa ovom temom, kako u radu sa klijentima, tako i u krugovima bliskih prijatelja. Ono što ljudi, koji nisu stvarno u drugom stanju, već sebe smatraju aktivnim učesnicima, često zanemare je to da budućim roditeljima mnoge od nabrojanih stvari ne prijaju, i da su i sami zbunjeni, zatečeni a ponekad i umorni od priče o roditeljstvu.

Takođe, drugo stanje nije jedina stvar koja zanima buduće roditelje, postoji mnogo drugih stvari o kojima bi razgovarali ili radili, bez obzira na to što čekaju bebu i što se tome raduju.

Prema tome, ako ste u situaciji da neko vama blizak čeka bebu, setite se da je drugo stanje ipak rezervisano prvo za njih, i dozvolite im da o tome pričaju, ili ne pričaju kada i koliko žele. Na taj način ćete najviše pomoći, a verujem da je svima to najvažnije.

Ako ste sa druge strane, vi budući roditelji, iskoristite svoje pravo da o toj temi razgovarate i ne razgovarate kada god želite. Imajte na umu da je vaše „drugo stanje“ samo vaša stvar, i da je sasvim u redu ako to nije jedino o čemu želite da razgovarate.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Lepota trećeg doba

Lepota trećeg doba

U poslednje vrem imala sam prilike da se sretnem sa različitim i vrlo zanimljivm ljudima treće dobi  65+. Čula sam njihove priče, zavirila u njihove domove i napunila se jednom posebnom energijom. A i razmišljanjima. Koliko god godina da imam pitanje starosti pa i smrti mi još uvek izgleda daleko. Priznajem kada sam bila mala strah od smrti terala sam fantazijom da dok ja porastem, sigurno će se naći neki lek za besmrtnost. Tokom odrastanja nalazila sam nove načine da utihnem svest o prolaznosti kao što je ideja o presađivanju mozga u  novo telo (uticaj Nindža kornjača) ili zamrzavanje  (uticaj mitova o Volt Dizniju) ili reinkranacija. I dalje me fantazija nije napustila a poslednji koncept kojim sam oduševljena je paralelne realnosti, mnoštvo galaksija u kojima postojimo u drugim oblicima i ideja o putovanje u duše van tela (uticaj knjige Drugo telo, Milorad Pavić).

Verujem da nisam jedina koja povremeno utehu zbog prolaznosti nađe u maštanjima. Psihoanaliza savremenog doba ukazuje da problemi (neuroze) svakodnevnog života davno nisu povezani sa potiskivanjem seksualnosti već sa drugim ključnim pitanjem – smrti i prolaznosti. Kada se osvrnemo oko sebe možemo se uveriti u to jer poslednji godina vlada jedan specifičan narcizam čemu naročito doprinose mas mediji i online prostor. Mladost i lepota su nikad više na ceni pa ne čudi razvoj estetske hirurgije, poplava raznih esteskih zahvata, ulepšavanje do neprepoznatljivosti raznim tehnikama make up, opterećenost vežbanjem ne zbog balansa, dobrog opšteg zdravlja  već zbog očuvanje kulta mladosti i lepote.

Ali šta je sa starošću? Da li je ona ružna sama po sebi i neprivlačna? Da li je treba potisnuti iz svesti i praviti se kao da ne postoji dok nam nagoni prirode ne zakucaju na vrata?

Nema ničega ružnog u starosti. Starimo jer je to prirorodno. Umireno jer je i to prirodno. Iako Microsoft ozbiljno ulaže u istraživanje besmrtnosti još uvek je to prilično neizvesno. Ono dokle genetski  i druge vrste organskog inženjeringa mogu za sad da dosegnu jeste produžetak života. Sve drugo bi bila veštačka tvorevina, pretvaranje žive materije u  neživo ono što se naziva i  inženjering neorganskih bića. Život je fantastičan zato što je pokret i promena. Posebnost ljudi ogleda se u tome što svešću mogu da obuhvate i sagledaju šta život znači. Tamna strana medalje jeste svesnost i o prolaznosti, taj razarajući udarac u stomak pravo iz nesvesnost sa kojim se nekada probudimo pod bremenom misli da će jednom sve to proći, da ćemo prestatiti biti svesni i a ne znamo da li nas i šta nas iza toga čega. Smrt je izvesnost života a starenje je kvalitetna priprema za to.

Treće doba ne mora biti asocijacija na siromaštvo, ružnoću, impotenciju, zaboravljenost, usamljenost, odbačenost, internost, pasivnost, bolesti propadanje. Treće doba može biti asocijacija na integraciju svega postignutog tokom života, na očuvanje i negovanje tela i kapaciteta, na okruženost porodicom i ljubavlju, na očuvano zdravlje i polako pripremanje na večiti put. Pogledala sam nedavno snimak čoveka koji profesionalno trenira fitnes u 80-oj godini. Poznajem ljude koji aktivno pišu knjige i predaju u 82-oj. Starost može biti onakva kakvu je mi definišemo da bude. Ono što treba imati na umu da bi bili psihofizički fit i u 80-oj i zadovoljni sobom i dobom u kome se nalazimo ne smemo terati starost i smrt od nas kao zle duhe. Koliko god da teramo ne možemo zaobići. Ako posmatramo maniju kao jedan od mehanizama tog teranja, uočavamo a paradoksalno manija mnogo vie uvodi u smrt od samog starenja. Da  bismo bili integrisani i funkcionalni u nakon 65-te neohodno je da sada uložimo u to. Da počnemo već sada. Ne samo da ostavljamo fondove za penziju već da gradimo fondove za porodicu i ljubav, telo, za duh i za mentalnu fleksibilnost. Na taj način će nam se investicija kada smo na vrhuncu snage trostruko isplatiti onda kada ta snaga počinje da deluje u manjom energetskom potencijalu.

Priče ljudi koji su u trećem dobu su nam zato izuzeto dragocene. To je kao da vam je Duh budućnosti odškrinuo vrata a odatle treba da uzmete najbolje za sadašnjost kako biste bili zadovoljni plodovima starosti.

 

Izgubili veru u ljubav?

Izgubili veru u ljubav?

Još neko izgubio poverenje u ljude? Ali nije uvek bilo tako, je l’ da?

 

Nekada davno, verovali smo da su svi ljudi dobri i da će biti fer i pošteni. Ups, malo smo se zafrkali.

 

Pre ili kasnije naučimo da nisu svi ljudi isti i da nas neće tretirati jednako dobro kao mi njih.

 

U radu sa klijentima sam uočila da oni koji nisu naučili postavljati zdrave granice i na vreme reći: “Ok, to mi se ne dopada, čini da se osećam loše. Želim da se ponašaš drugačije,” obično su predugo čekali da druga strana sama shvati. Kako se to gotovo nikad ne dešava, bivali su povređeni. I povređeni. I opet povređeni.

 

A tamo gde ne postoje jasne granice, nastaju kule, zidovi i utvrđenja.

 

Drugim rečima, oni koji su isuviše patili u odnosima sa važnim drugima, od naivnih, skliznuli su ka drugoj krajnosti i postali nepoverljivi, distancirani pojedinci koji se nerado otvaraju ili vezuju za druge u nadi da će se tako zaštititi od boli.

 

No, taj mač ima i drugu oštricu. Štiteći se od boli visokim utvrđenjem, štitimo se i od prilike da sa nekim ostvarimo istinski kvalitetan i blizak odnos pun ljubavi, poverenja, odanosti i strasti.

 

Želite li ponovo povratiti poverenje u ljude i ljubav, bilo bi dobro da i sebi i drugima date priliku da se malo bolje upoznate. Napravite mali korak ka tom odnosu i sačekajte da vam se čula priviknu na ono što se tamo nalazi. I tek kada ste ponovo spremni, napravite sledeći korak.

 

I najvažnije, negujte svoje granice. One će vas štititi.

S ljubavlju,
Tijana

Šta ako volim dve osobe u isto vreme?

Šta ako volim dve osobe u isto vreme?

Kroz svoju praksu neretko se srećem sa pitanjem da li se može voleti više od jedne osobe?  Naravno, da se može voleti više jer ima različitih vrsta ljubavi kao što je roditeljska, prijateljska, ljubav prema životinjama i sl. Drugim rečima, različite vrste ljubavi u odnosu na to sa kim ostvarujemo bliski odnos ili vezanost. Ali to je nekako opšte poznato i nije odgovor na postavljeno pitanje. Jer klijenti i klijenkinje  zapravo žele da saznaju može li se osećati romatična ljubav prema dve osobe (ili više) u isto vreme.

Odgovor je moguće je. Zašto? Na ovom mestu neću u ulaziti u raspravu jesmo li po prirodi monogamna bića ili ne. Za moj lični ukus pitanje monogamije nije samo pitanje prirode već je pitanje društvene konstukcije kojoj zapravo podleže svaki psihološki pojam. Monogamija se visoko  vrednuje u većini društava i tu vrednost tokom odrastanja učitavamo i internalizujemo u svoj moralni sistem. Prevara kao kršenje načela monogamije se često oštro osuđuje, povezuje sa izdajom, proneverom, odbacivanjem, izaziva bol, tugu i patnju, urušava odnos između dvoje ljude a dugoročno može da uruši poverenje generalno u partnerske odnose.

Zato se nekako i podrazumeva da se romantična ljubav sme osećati samo prema jednoj osobi. Naglašavam sme jer je to društveno normirano a generalno samo osećanje može biti prisutno i prema dvema (li više) osoba istovremeno. Najčešće mi realno ostvarujemo emotivnu povezanost ili afektivno vezivanje( attachment) sa jednim partnerom jer je priroda vezivanja takva da jedna osoba postaje specifično vredna i važna, ka njoj usmeravamo svoju energiju, ona je u fokusu naše pažnje, interesovanja i i neko ka kome usmeravamo seksualnu i emotivnu energiju. Ali postoje i primeri gde osobe afektivnu vezu mogu ostvariti i sa dve osobe istovremeno. Kako ? Zato što kao ljudska bića imamo sposobnost da volimo i da budemo voljeni i kako je to od 50-ih dokazano ta sposobnost počiva na biološkim osnovama. Drugim rečima, sposobni smo za ljubav a nema limita koliko se može voleti u životu.

  Kada ostvarujemo vezivanje (attachment) sa drugom osobom ona obično uključuje više komponenti od kojih je osećanje ljubavi samo jedna. Ona uključuje intimnost ili seksualnost, brigu i emotivnu privrženost odnosno bliskost. Ove komponente ucrtane su  u Sternbergovom trouglu koji ne treba shvatiti kao zeleno svetlo za prevaru😊 Sternberg je pun kvalitet romatične ljubavi upravo prikazao kroz tri dimenzije : intimnost (seksualnost), bliskost (unutrašnja, emotivna povezanost) i odanost (tendencija da želimo da sa partnerom ostanemo dugo zajedno). Ono što je ključno da iako ove komponente najčešće idu zajedno one nisu neraskidivo povezane. Svaka komponenta ili dimenzija može da stoji sama za sebe.  Zato kada ljudi kažu da vole dve osobe u isto vreme treba proveriti da li prema svakoj osećaju pun kvalitet ljubavi ili prema jednoj osobi osećaju odanost, a prema drugoj intimnost što pogrešno tumače kao potpunu ljubav. Povremeno se dešava da se u odnosu sa nekom osobom jedna komponenta „izgubi“- na primer odnos prema jednoj osobi ispunjen je bliskošću i odanošću ali izostaje intimnost. Paralelno sa tim može se intimnost ostvariti ili osećati prema drugoj osobi.

Sv ovo o može zbunjivati. Ako počnemo paralelno da osećamo nešto prema drugoj osobi koja nije naš partner možemo pomisliti da sa nama nešto nije u redu. Možemo kriviti ili osuđivati sebe ili upasti u neku od tipičnih zabluda kako ljubav vremenom „bledi“, kako se svi partneri na kraju „pretvore u prijatelje“… Možemo započeti dve veze paralelno, možemo biti u agoniji kog partnera/ku izabrati i sl. Pre nego što krenemo sa takvim vrtlogom misli dobro bi bilo zastati i prispitati -kakva vrsta ljubavi se oseća, kakav je kvalitet emotivne privrženosti tj afektivne veze (attachmenta) i šta nam to govori. Ako smo u dugoj vezi i ako intimnost „bledi“ možemo odlučiti da radimo na toj dimenziji, da obogatimo intimni život i vratimo onu strast sa početka. A možemo odlučiti otići iz tog odnosa i krenuti u pravcu kuda nas strast nosi. A možemo odlučiti razvijati dve emotivne veze… Ključno je razumeti da iznad svega stoji odluka. Skloni smo da ljubav pripisujemo višim silama ali zapravo pitanje partnerstva jeste izbor. I kako reče jedna moja prijateljica svaki dan se iznova donosimo odluku da li ostajemo u nekom odnosu ili ne, svaki dan vršimo mali, nesvesni reizbor partnera i preispitivanje gde smo mi u odnosu na taj odnos.

 

Sačuvati partnerski odnos i kad stignu deca

Sačuvati partnerski odnos i kad stignu deca

10 godina kasnije pogledi su im se sreli. Nisu mogli da se prisete ko su bili pre svega. Pre dece, jurnjave za egzistencijom, dečjim rođendanima i porodičnim obavezama.

 

A nekada su bili tako bliski. Kako se to dogodilo da od para koji se ludo voleo postanu odlični logističari koji dobro žive zajedno?

 

Zvuči li poznato?

 

Partnerski odnos je živa materija. Ako ga ne hranimo, ne negujemo i ne gledamo, počne da iščezava.

 

Šta se dogodilo?

 

Možda je jedno od vas postalo toliko zaljubljeno u vašu bebu, da se ono drugo osetilo suvišnim i pronašlo drugačiji način da dobije pažnju. Kroz posvećenost karijeri na primer.

 

Možda ste oboje prestali gledati jedno u drugo i počeli gledati u decu. Možda su se svi razgovori sveli na školu, odeću i časove gitare. I možda ste prevideli u “to do” listu upisati: “večera uz vino i sveće sa najdražim bićem na svetu”.

 

Možda ste i toliko “jaki” da ste nesvesno svom partneru poslali poruku: “Ne treba mi pomoć i podrška, ja ću!” pa se onaj drugi udaljio i ostavio vas da sve rešavate sami.

 

I dok kažete keks, postali ste dve šine što vode u istom smeru, ali se ne dodiruju.

 

Investirati u roditeljstvo je važno, ali jednako važno je barem deo vremena posvetiti samo partnerskom odnosu.

Kada nas ostavlja osoba koju volimo

Kada nas ostavlja osoba koju volimo

Da li vam se nekada desilo da vas ostavi osoba za koju ste mislili da je „ona prava/i“?

Čini vam se da vam ide dobro, slažete se, smejete se, izlazite, razumete se, lepo vam je, i… Samo jednog dana osoba saopšti da odlazi od vas?

Poznato?

Kada nas ostavlja osoba koju volimo, i sa kojom smo hteli i planirali da budemo, ponekad imamo osećaj da će tuga da nas preplavi. Osećamo se igubljeno, znenađeno, iznevereno, ljuto, a sve ove emocije, sastavni su deo procesa tugovanja.

Tugu osećamo kada procenimo da smo zauvek izgubili nešto što nam je izuzetno emotivno važno. Posebno je bitno znati da to što smo izgubili ne mora obavezno da bude „objektivno“ važno. Dakle, ne mora da bude važno nekom drugom, nego samo nama. Prema tome, što nam je izgubljena stvar, predmet, osoba važnija, osećanje tuge zbog gubitka  je snažnije.

Proces tugovanja ponekad može biti dug, pa se osobi čini da prelazi u osećanje sa kojim ne može da izađe na kraj, uslovno rečeno. Međutim, čak i ova pojava, ima smisla i nečemu služi. Dakle, kada tuga traje dugo, znak je da nam je gubitak zbog kog tugujemo izuzetno važan, i potrebno je vreme da bi se navikli na taj gubitak. Odnosno, da bi prihvatili činjenicu da  se život i sa gubitkom, nastavlja. Dakle, tuga, čak i „dugotrajna“, ma koliko bila teška, zamorna i neprijatna, ima svoju funkciju-zaštitnu funkciju. Dok tugujemo, pripremamo se za sve ono što nas čeka.

“Opraštamo se” od ideje da ćemo sa tom osobom da budemo, kako smo mi to želeli, ili se nadali, i  pripremamo se za nastavak života bez te osobe.

Dakle, kada nas ostavlja osoba koju volimo, prirodno je da budemo tužni, onoliko koliko nam treba, da bismo mogli da nastavimo dalje. Iako je ponekad teško, naporno i mislimo da neće proći, potrebno je da sebi damo prostora da “odbolujemo” gubitak.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

 

 

Povratak  u realnost

Povratak u realnost

 

Početak ove godine definitivno je obeležila pandemija virusa Covid-19. Gotovo da nema dela sveta u koji virus nije stigao postavljajuće pred sisteme, države, pojedince nove zadatke i donoseći pored respiratornih bolesti gomilu straha, brige, anksioznosti  i neizvesnosti. Pored toga, vanredno stanje koje je usledilo kao mera prevencija i držanja rizika pod kontrolom dodatno nas je pomerilo iz naših tokova. Uveliko se govori da posle svega što smo preživeli i još preživljavamo „svet neće biti isto mesto“. Iskreno, mislim da je rano govoriti o tome na taj način. Dodatni  strah i neizvesnost svakako nam ne pomažu u procesu koji nas očekuje a to je oporavak.

Od čega ćemo se oporavljati? Možda prva pomisao može biti da nemamo od čega da se oporavljamo sem ako nismo bili bolesni i da treba da slavimo što konačno naziremo kraj i širenja pandemije i vanrednih mera. Sve je to tačno ali biti pod vanrednim okolnostima jeste generalno vanredno stanje i naše svesti i generalnog postojanja. U takvim specifičnim okolnostima unutrašnji kapaciteti se usmeravaju na prevladavanje aktulenih okolnosti odnosno na prevladavanje svakodnevnice. Celokupni organizam je u stanu prenapregnutosti. To je kao da ne nekom žićanom instrumentu zategnete sve žice sa kojih nešto treba da se svakog časa odapne u vazduh a ne da se svira. Pošto je sve izvesnije da više ništa ne mora da se odapinje valjalo bi malo popustiti žice. I u tome leži skrivena suština. Ne ide to tako lako. Sva napunjena energija zbog izmenjenih okolnosti i opasnosti koja nas je preplavila negde je u telu. Našem psihološkom aparatu potrebno je vreme da svoje procese „vrati u normalu“ ili olabavi svoje žice. Subjektivnom doživljaju treba vremena da prizove onaj a ha momenat „pa da prošlo je“. A onda iza toga treba još vremena da kažemo „dobro je sada možemo malo da odahnemo“.

Kao što smo se pripremili za novoizmenjene okolnosti, pa je adaptacija tražila svoje vreme, sada nas čeka nova adaptacija. Može biti zbunjujuće ili čak uznemirujeće jer se sve dešava brzo, malo je prostora za pripremu i nekad ne stignemo da o svim tim novim doživljajima sa distance promislimo. Dobra vest u svemu tome je što smo već veliki deo toga prevladali. I to uspešno. To je nova spoznaja koja vodi jačanju unutrašnjih snaga i potvrđuje nam da u svakom od nas leži kapacitet za rezilijentnost (psihološku otpornost).

Ostaje nam da sagledamo, sada u miru, gde smo u odnosu na sebe, druge i generalno socijalni svet. Da li ovo doba izolacije pokrenulo neka nova pitanja u nama kao što je gubljenje vremena u pogrešnim odnosima, da li nam je usamljenosti „preko glave“ pa nećemo više čekati da preuzmemo prvi korak ili da li ćemo se pokrenuti u pravcu ostvarenja nekog davno odlaganog sna shvatajući da je vreme ipak na našoj strani? To je individualno. Da, možda zato, svet neće biti isti. Jer mi možda nećemo želeti da ostanemo isti. Ali upravo ono što nas i održava na celoživotnom putu da ne pokleknemo i zakopamo se jeste promena. Sposobnost da se brzo adaptiramo, readaptiramo, iznova gradimo je  ogromna snaga. Ako smo to savladali kroz pandemiju svi drugi zadaci delovaće kao uzazov koji nas samo mogu voditi napred.

I zapamtite – šta god da odlučite, koliko god vam vremena treba u procesu oporavka, kojim god putem da krenete uvek ćete moći na sebe da računate. <3

Rolerkoster emocija u socijalnoj izolaciji

Rolerkoster emocija u socijalnoj izolaciji

 

Još neko na relorkostru emocija u socijalnoj izolaciji?

 

Prvo je došla ljutnja, pa strah, zabrinutost za roditelje, pa olakšanje što smo konačno dobili malo vremena za sebe, radost zbog novog cveta na terasi, pa dosada, pa mi je dosta i knjiga i serija i filmova i kreativnih projekata i društvenih igara i na posletku tuga.

 

Za mene je to bila tuga što ne mogu da šetam parkovima, a miriše na proleće. Tuga što ne mogu da šizim na plesnoj večeri. Tuga što prijatelje nisam zagrlila već punih 40+ dana (a ja sam zagrljajko).

 

Ako ste imalo slični meni, verujem da su i vas zadesile neprijatne emocije poput frustracije, dosade, straha, anksioznosti i tuge.

 

Ono što često viđam kod klijenata i kod ljudi u privatnom životu jeste da su ove emocije često percipirane kao negativne i da ih treba izbeći, zatomiti, gurnuti “pod tepih”, te prisiliti sebe da budemo zahvalni i radosni. Ipak, svaka emocija gurnuta “pod tepih” će pre ili kasnije izaći i dočekati nas na nekom drugom frontu, ponekad i neočekivano kroz zdravstvene tegobe.

 

Prava istina je da emocije nisu pozitivne i negativne, već prijatne i neprijatne. I iako težimo i radije osećamo prijatne emocije, one neprijatne imaju važnu svrhu u našem životu.

 

One su čest signal da se u okruženju dešava nešto nepoželjno i podstiću nas da reagujemo kako bismo se prilagodili nastalim okolnostima.

 

Samo zamislite da šetate gradom i pred vas istrči tigar. To opažanje da se pred vama nalazi velika opasna mačka kojoj tu nije mesto, u vama bi prouzrokovala strah. A strah je emocija koja nas podstiče da pobegnemo iz situacije koja je za nas ugrožavajuća, ali izbežna. Tako se i u doba korone pojavio strah, a izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima i pridržavanjem mera predostrožnosti, mi zapravo izbegavamo (ili barem radimo sve što je u našoj objektivnoj moći) da se razbolimo i ugrozimo svoje zdravlje i život. Drugim rečima, adekvatna količina straha nas je podstakla da budemo mudri i brinemo o sebi.

 

Ljutnja nam je pokazala da se naš sistem vrednosti ne poklapa sa sistemom vrednosti drugih ljudi. Ovo je posebno bilo izraženo na društvenim mrežama gde sam mogla videti mnoge kritike upućene onima koji se i dalje ponašaju nonšalantno. Ljutnja tome i služi. Da njome pokažemo da nas nečije ponašanje ugrožava i podstakne nas da pošaljemo jasnu i asertivnu poruku da želimo da ga promeni.

 

Međutim, ako vaša ljutnja nije dala rezultat, a vi je i dalje osećate, verovatno je reč o neadekvatnoj količini ljutnje usmerene na one na čije ponašanje ne možete uticati (na primer, na prijatelje na fejsbuku ili na sugrađane koje i ne poznajete), Važno je znati kada stati i okrenuti se sebi i onome što možete kontrolisati, a to su sadržaji koje konzumiramo i ono što mi možemo učiniti da zaštitimo sebe bez obzira na druge.

 

Na posletku je za mene došla tuga. Iako neprijatna, ova emocija je izuzetno korisna. Za razliku od ljubavi koja nas za nešto ili nekoga vezuje, tuga je emocija koja nas od nečega razvezuje. Ona nam pomaže da prihvatimo neizbežnu situaciju, poput činjenice da moramo poštovati policijski čas, ma koliko nam se to ne dopadalo.

 

Tek kada prihvatimo ono na šta ne možemo uticati, niti svojom aktivnošću promeniti, možemo se okrenuti onim aspektima našeg života koji ga i dalje mogu činiti kvalitetnim.

 

A ako prepoznajete prostor da se pozabavite i nekim dugo odlaganim temama, partnerskim odnosima, porodicom ili roditeljstvom, tu smo da vam budemo podrška.

Odlaganje (i u doba Korone)

Odlaganje (i u doba Korone)

„Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“. Poznata izreka, koja se u narodu često modifikuje, pa obično glasi „Sve što možeš danas, ostavi za sutra“. U ovom obliku, izreka je mnogo više prihvaćena. Uvek smo na dijeti od ponedeljka, na kraju dana pravimo velike planove za sutra, tako, da nam je raspored prebukiran, a malo toga se zaista ostvari. U aktuelnoj situaciji, kada smo u izolaciji i navodno “imamo više vremena” za razne stvari koje smo smislili da uradimo, sebi namećemo još veći pritisak da nešto moramo, i da iz ovog perioda izađemo kao “bolji, edukovaniji, plemenitiji, mršaviji, načitaniji” ljudi.

U ovom tekstu se bavimo određenim razlozima zbog kojih odlažemo stvari, I nekim preporukama kako da efikasnije radimo stvari koje želimo.

Zašto ovo radimo? Zbog čega je uvek lakše stvari ostaviti za sutra, i zašto to „sutra“ uglavnom dolazi tek kada se opasno približimo isteku roka za obavljanje posla, opomenipred isključenje za plaćanje računa, proleću za držanje dijete i vežbanje?

VIDLJIVOST REZULTATA

Jedan od bitnih razloga za odlaganje, jeste to što se efekat ne vidi odmah. Tako je, recimo, sa školovanjem, ili napornim treninzima. Školujemo se godinama, da bismo u budućnosti bolje živeli. Na ostvarenje tog cilja je potrebno čekati dugo, a naporan trud i rad se ulaže godinama. Zbog toga neki ljudi odustaju od školovanja. Jednostavno, ne vide cilj, i misle da je uoženi trud preveliki, a da se možda neće isplatiti. Isto je i sa rigoroznim dijetama i treninzima. Odricanje je veliko, a rezultati nisu vidljivi odmah. Ključ, dakle, leži u upornosti. Iako se čini da je teško, da je cilj daleko, i nije uvek najjasnije šta radimo i kuda idemo, potrebno je da budemo strpljivi i dosledni, kao i da se često prisećamo zašto smo se uopšte prihvatili tog posla, i šta želimo da postignemo kada ga završimo.

UPRAVLJANJE VREMENOM

Često se dešava da stvarno imamo puno obaveza, i da realno nije moguće završiti sve što nas čeka. Pa, tako, kada moramo da biramo, uvek nekako obavimo ono što nam je draže, što zahteva manje truda, što možemo iz fotelje. Čekanje u redovima, neprijatni razgovori sa poslovnim partnerima, ne baš zabavna papirologija, uvek ostane za „sutra“. Postoji nekoliko lakih tehnika, pomoću kojih možemo lakše rasporediti veme, što svakako može da pomogne prilikom izvršavanja poslova.

  1. „Radim samo 15 minuta“- idealna tehnika za započinjanje poslova koji nam nisu omiljeni. Ideja je da pomognemo sebi da počnemo da radimo, tako što ćemo sebi dati dozvolu da radimo samo 15 minuta, i da prekinemo, bez obzira na to koliko je posao obiman. Dobit je velika, jer se često ispostavi da za 15 minuta može da se obavi dosta posla, a najčešće je upravo toliko vremena dovoljno da se „zaradimo“, pa nakon isteka vremena, nastavljamo sa radom. Zapravo, radi se samo o tome da je najteže započeti posao, a kada to uradimo, vrlo lako se uključimo, i nastavimo sa radom.

 

 

  1. HITNO – BITNO TABLICA
  HITNO NIJE HITNO
BITNO Napisati izveštaj za šefa do ponoći Platiti račun za struju do 20. u mesecu
NIJE BITNO Napraviti kolače za sutra, komšinici za useljenje Kupiti novi otvarač za flaše

 

Ovom jednostavnom tablicom, možemo sebi pomoći da obaveze koje imamo, podelimo na one koje su važne i hitne, koje su važne, ali nisu hitne, koje nisu važe ali su hitne, i koje nisu ni važne ni hitne. Na taj način imamo bolji uvid, i možemo lakše da odredimo šta nam je prioritet, a šta nije.

  1. PRAVLJENJE RASPOREDA

Planeri, notesi, džepni kalendari…. Zvuči dosadno, ponekad i totalno nepotrebno, ali pomaže. Da se organizujemo, da se orijentišemo, i da olakšamo sebi izvršavanje obaveza.

 

Na kraju, važno je još jednom naglasiti da je s vremena na vreme važno da se podsetimo zašto uopšte nešto radimo, i šta smo imali na umu kada smo započinjali taj posao, i ko će sve imati koristi od toga da ga završimo na vreme.

 

Za vas,

 

Lana Smilajnić Vukadinović