Tretman ćutanjem

Tretman ćutanjem

 

Malo je stvari tako toksičnih u jednom partnerskom odnosu kao što je tretman ćutanjem.

 

 

To osećanje da te partner za nešto krivi, ali uporno ne želi da ti kaže za šta, je neizmerno opasno za sve nas koji u svemu “prvo polazimo od sebe” i introspektivno prvo gledamo svoju stranu otirača tražeći mrlje u našem ponašanju.

 

 

Ćutanje ostavlja prostora neadekvatnoj krivici da se kao crv sumnje uvuče u tvoje kosti i polako ti počne izjedati veru u sebe i zdrav razum.

 

 

I ta neizvesnost te ubija. Oduzima ti snagu i pravi kuršlus u glavi. Uhvatiš sebe da se izvinjavaš, a još uvek ne znaš ni za šta.

 

 

Pa si ljuta na njega. Pa na sebe. Pa opet na njega. I tako naizmenično.

 

 

Zvuči li vam poznato? I zašto partner ovo radi?

 

 

Reč je o dečjoj strategiji emocionalnog iznuđivanja u kojoj jedna osoba pokušava drugu osobu navesri na promenu ponašanja. Problem je, međutim, u tome što, ako vam neko otvoreno ne kaže koje vaše ponašanje drugoga povređuje, teško ćete pretpostaviti šta vam je činiti.pak, osoba koja se duri može iracionalno verovati da upravo time govori dovoljno. Budući da druga osoba te poruke verovatno neće protumačiti, u najboljem slučaju će biti zbunjena, dok za one osobe sklone samokritici i samosumnji tretman ćutanjem može biti put u sunovrat samookrivljavanja i preispitivanja.

 

 

Važno je da znate da partner ovu strategiju možda ne koristi svesno i sa namerom da vas povredi. Jednako je važno da znate da niste krivi dok se ne dokaže suprotno.

 

 

Jer, vaš partner je sam odgovoran za svoja osećanja, mišljenja i ponašanje. Pokušajte mu objasniti koliko vam je važno da s vama otvoreno razgovara. Založite se za sebe i tražite objašnjenje. Možda će partner, kada uvidi da je otvorena komunikacija podržana i da ćete rado saslušati njegov stav, po prvi put uvideti lepotu otvorenog izražavanja.

 

 

Ako ipak ne želi i uporno nastavlja sa ćutanjem i po nekoliko dana ili više, imate pravo da birate da li je za vas dobro da u takvom odnosu ostanete.

Izgubili veru u ljubav?

Izgubili veru u ljubav?

Još neko izgubio poverenje u ljude? Ali nije uvek bilo tako, je l’ da?

 

Nekada davno, verovali smo da su svi ljudi dobri i da će biti fer i pošteni. Ups, malo smo se zafrkali.

 

Pre ili kasnije naučimo da nisu svi ljudi isti i da nas neće tretirati jednako dobro kao mi njih.

 

U radu sa klijentima sam uočila da oni koji nisu naučili postavljati zdrave granice i na vreme reći: “Ok, to mi se ne dopada, čini da se osećam loše. Želim da se ponašaš drugačije,” obično su predugo čekali da druga strana sama shvati. Kako se to gotovo nikad ne dešava, bivali su povređeni. I povređeni. I opet povređeni.

 

A tamo gde ne postoje jasne granice, nastaju kule, zidovi i utvrđenja.

 

Drugim rečima, oni koji su isuviše patili u odnosima sa važnim drugima, od naivnih, skliznuli su ka drugoj krajnosti i postali nepoverljivi, distancirani pojedinci koji se nerado otvaraju ili vezuju za druge u nadi da će se tako zaštititi od boli.

 

No, taj mač ima i drugu oštricu. Štiteći se od boli visokim utvrđenjem, štitimo se i od prilike da sa nekim ostvarimo istinski kvalitetan i blizak odnos pun ljubavi, poverenja, odanosti i strasti.

 

Želite li ponovo povratiti poverenje u ljude i ljubav, bilo bi dobro da i sebi i drugima date priliku da se malo bolje upoznate. Napravite mali korak ka tom odnosu i sačekajte da vam se čula priviknu na ono što se tamo nalazi. I tek kada ste ponovo spremni, napravite sledeći korak.

 

I najvažnije, negujte svoje granice. One će vas štititi.

S ljubavlju,
Tijana

Sačuvati partnerski odnos i kad stignu deca

Sačuvati partnerski odnos i kad stignu deca

10 godina kasnije pogledi su im se sreli. Nisu mogli da se prisete ko su bili pre svega. Pre dece, jurnjave za egzistencijom, dečjim rođendanima i porodičnim obavezama.

 

A nekada su bili tako bliski. Kako se to dogodilo da od para koji se ludo voleo postanu odlični logističari koji dobro žive zajedno?

 

Zvuči li poznato?

 

Partnerski odnos je živa materija. Ako ga ne hranimo, ne negujemo i ne gledamo, počne da iščezava.

 

Šta se dogodilo?

 

Možda je jedno od vas postalo toliko zaljubljeno u vašu bebu, da se ono drugo osetilo suvišnim i pronašlo drugačiji način da dobije pažnju. Kroz posvećenost karijeri na primer.

 

Možda ste oboje prestali gledati jedno u drugo i počeli gledati u decu. Možda su se svi razgovori sveli na školu, odeću i časove gitare. I možda ste prevideli u “to do” listu upisati: “večera uz vino i sveće sa najdražim bićem na svetu”.

 

Možda ste i toliko “jaki” da ste nesvesno svom partneru poslali poruku: “Ne treba mi pomoć i podrška, ja ću!” pa se onaj drugi udaljio i ostavio vas da sve rešavate sami.

 

I dok kažete keks, postali ste dve šine što vode u istom smeru, ali se ne dodiruju.

 

Investirati u roditeljstvo je važno, ali jednako važno je barem deo vremena posvetiti samo partnerskom odnosu.

Rolerkoster emocija u socijalnoj izolaciji

Rolerkoster emocija u socijalnoj izolaciji

 

Još neko na relorkostru emocija u socijalnoj izolaciji?

 

Prvo je došla ljutnja, pa strah, zabrinutost za roditelje, pa olakšanje što smo konačno dobili malo vremena za sebe, radost zbog novog cveta na terasi, pa dosada, pa mi je dosta i knjiga i serija i filmova i kreativnih projekata i društvenih igara i na posletku tuga.

 

Za mene je to bila tuga što ne mogu da šetam parkovima, a miriše na proleće. Tuga što ne mogu da šizim na plesnoj večeri. Tuga što prijatelje nisam zagrlila već punih 40+ dana (a ja sam zagrljajko).

 

Ako ste imalo slični meni, verujem da su i vas zadesile neprijatne emocije poput frustracije, dosade, straha, anksioznosti i tuge.

 

Ono što često viđam kod klijenata i kod ljudi u privatnom životu jeste da su ove emocije često percipirane kao negativne i da ih treba izbeći, zatomiti, gurnuti “pod tepih”, te prisiliti sebe da budemo zahvalni i radosni. Ipak, svaka emocija gurnuta “pod tepih” će pre ili kasnije izaći i dočekati nas na nekom drugom frontu, ponekad i neočekivano kroz zdravstvene tegobe.

 

Prava istina je da emocije nisu pozitivne i negativne, već prijatne i neprijatne. I iako težimo i radije osećamo prijatne emocije, one neprijatne imaju važnu svrhu u našem životu.

 

One su čest signal da se u okruženju dešava nešto nepoželjno i podstiću nas da reagujemo kako bismo se prilagodili nastalim okolnostima.

 

Samo zamislite da šetate gradom i pred vas istrči tigar. To opažanje da se pred vama nalazi velika opasna mačka kojoj tu nije mesto, u vama bi prouzrokovala strah. A strah je emocija koja nas podstiče da pobegnemo iz situacije koja je za nas ugrožavajuća, ali izbežna. Tako se i u doba korone pojavio strah, a izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima i pridržavanjem mera predostrožnosti, mi zapravo izbegavamo (ili barem radimo sve što je u našoj objektivnoj moći) da se razbolimo i ugrozimo svoje zdravlje i život. Drugim rečima, adekvatna količina straha nas je podstakla da budemo mudri i brinemo o sebi.

 

Ljutnja nam je pokazala da se naš sistem vrednosti ne poklapa sa sistemom vrednosti drugih ljudi. Ovo je posebno bilo izraženo na društvenim mrežama gde sam mogla videti mnoge kritike upućene onima koji se i dalje ponašaju nonšalantno. Ljutnja tome i služi. Da njome pokažemo da nas nečije ponašanje ugrožava i podstakne nas da pošaljemo jasnu i asertivnu poruku da želimo da ga promeni.

 

Međutim, ako vaša ljutnja nije dala rezultat, a vi je i dalje osećate, verovatno je reč o neadekvatnoj količini ljutnje usmerene na one na čije ponašanje ne možete uticati (na primer, na prijatelje na fejsbuku ili na sugrađane koje i ne poznajete), Važno je znati kada stati i okrenuti se sebi i onome što možete kontrolisati, a to su sadržaji koje konzumiramo i ono što mi možemo učiniti da zaštitimo sebe bez obzira na druge.

 

Na posletku je za mene došla tuga. Iako neprijatna, ova emocija je izuzetno korisna. Za razliku od ljubavi koja nas za nešto ili nekoga vezuje, tuga je emocija koja nas od nečega razvezuje. Ona nam pomaže da prihvatimo neizbežnu situaciju, poput činjenice da moramo poštovati policijski čas, ma koliko nam se to ne dopadalo.

 

Tek kada prihvatimo ono na šta ne možemo uticati, niti svojom aktivnošću promeniti, možemo se okrenuti onim aspektima našeg života koji ga i dalje mogu činiti kvalitetnim.

 

A ako prepoznajete prostor da se pozabavite i nekim dugo odlaganim temama, partnerskim odnosima, porodicom ili roditeljstvom, tu smo da vam budemo podrška.

Očuvajte lične granice i u socijalnoj izolaciji

Očuvajte lične granice i u socijalnoj izolaciji

 

Porodica na okupu 24h. Deca uče od kuće, a roditelji (ne)rade isto tako od kuće. Vrtići i škole su zatvorili svoje učionice, a baka-deka servis za čuvanje mališana nam više nije dostupan.

 

Iako se u poslednje vreme mnogo ističe bogatstvo porodice i to što možemo biti svi zajedno, mnogi klijenti sa kojima radim psihološko savetovanje, osećaju da se pomalo “guše”.

 

Lične granice u skučenom prostoru i vremenu u kome neprestano cirkulišu svi članovi porodice su poprilično narušene. Više nemamo prostora da se odmorimo od dečje graje. Da odemo na kafu samo sa prijateljima i predahnemo od porodične dinamike. Vreme koje bismo posvetili samo sebi ili svom partnerskom odnosu, gotovo da je izbrisano. I ne čudi da se mnogi koji se ne identifikuju samo sa ulogom roditelja, već biraju da imaju i druge uloge u životu, osećaju preplavljeni.

 

Istina je da nas je socijalna izolacija dočekala nepripremljene i da nam je potreban period adptacije. No, verujte mi:

 

Potpnu je ok ponovo uspostaviti lične granice uprkos izolaciji.

 

Lične granice služe tome da ispoštujemo i svoje potrebe. Da se pobrinemo za sebe i ponegujemo svoje unutrašnje dete. Da se odmorimo i napunimo novom energijom kako bismo ponovo bili dobar roditelj, partner, dete svojim roditeljima ili prijatelj.

 

Možete se, na primer, dogovoriti sa partnerom da jedno od vas pričuva decu, dok je drugo u šetnji illi u odvojenoj sobi čita, diše u tišini ili razgovra sa prijateljima.

 

Uspostavite deci redovan ritam spavanja. Naučite ih da idu u krevet u tačno odreeno vreme (u 21h na primer) kako biste ostatak večeri mogli imati za sebe i svog partnera.

 

Ili, ako ste jutarnji tip, vi se možete probuditi pre ostalih ukućana i u tišini raditi samo ono što vama prija.

 

Šta god odabrali, ne zaboravite da, uz svu brigu prema najdražima, jednako je važno da se pobrinete za sebe.

4 poruke koje šaljemo djeci ostajući u štetnom braku

4 poruke koje šaljemo djeci ostajući u štetnom braku

U inboxu mi je osvanula poruka. Nije to bilo pitanje. To je bio vapaj za pomoć.

 

“Nisam srećna, niti ću biti. Želim otići, ali koči me dijete, tj. njen emocionalni razvoj nakon odlaska. A tačno znam šta želim. Nemoćna sam.”

 

I zaista je teško. Donijeti odluku da napustimo jedan odnos ponekad je daleko teže nego započeti nešto novo. Činjenica da u braku imamo i djecu dodatno komplikuje stvari, jer se velika većina roditelja brine za blagostanje mališana u slučaju razvoda.

 

Rastrganost između dvije kuće, dvije sobe, dva različita svijeta za djecu zaista jeste stresno i ne mire se olako sa tim da im roditelji više nisu zajedno.

 

No, gledati nesrećne roditelje može biti još teže.

 

Moje iskustvo u radu sa klijentima me podučilo da roditelji, odluče li se zarad djece ostati u lošem ili štetnom braku, djeci mogu prenijeti nekoliko značajnih poruka koje mogu imati veoma nepoželjne posljedice. Ovdje ću izdvojiti 4.

 

Brak je stalna patnja

Možete li da zamislite kako će se to odraziti na izbor partnera vašeg djeteta? Gledajući roditelje kako se muče u partnerskom odnosu djeca mogu donijeti nesvjesnu odluku da će, kada odrastu, po svaku cijenu izbjegavati brak. Vjerovatno će za partnere birati oženjene, radoholičare, narcisoidne, zavisnike o psihoaktivnim supstancama ili na bilo koji drugi način emocionalno nedostupne partnere sa kojima neće moći ostvariti stabilnu vezu. Ovako će zaista izbjeći mogućnos da se zateknu u braku, koji nesvjesno percipiraju kao uzrok velike patnje.

 

U redu je žrtvovati se

Zamislite kako će vaše dijete pristati da bude tretirano da bi i samo odigralo ovaj scenario. Budući da su roditelji žrtvoali ličnu sreću zarad potencijalne sreće drugih, moguće je da će i dijete zanemarivati svoje potrebe i sopstveni kvalitet života u namjeri da ugađa drugima.

 

Zbog tebe mama/tata nije srećna/an

Da, djeca osjete vaš izbor i nesvjesno usvoje osjećanje odgovornosti i krivice za nesreću svojih roditelja. Dijete ponekad donese nesvjesnu ranu odluku, koja glasi otprilike ovako: “Da se nisam rodio/la, možda bi roditelj imao priliku na sreću.” Kada odrastu, mogu osjećati duboko osjećanje neadekvatnosti i krivice koja remeti sve aspekte odraslog života.

 

Nemoj nikad da odrasteš, jer čim se odseliš, mi ćemo se razvesti

Implikacije? Niz neuspjeha, polupokušaja i različite strategije, kojima će nesvjesno pokušati uticati na to da se ne razvedete, uništavajući priliku da svoj život živi kvalitetnije.

Zaključak? Status quo nije rješenje.

 

Ako imate snage, porazgovaraje sa partnerom i zajedno potražite stručnu pomoć kako biste unaprijedili svoj odnos. Mi u Centru za ljubav i porodicu “Radost” ćemo vam rado u tome biti podrška.

S ljubavlju,
Tijana Ćup

Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Da li žene u partneru traže oca, a muškarci majku?

Koliko ste puta čuli ovu tvrdnju? I jeste li se nekada pronašli u njoj? I da li vaš partner stvarno liči na roditelja istog ili suprotnog pola ili ima svojevrsnu kombinaciju osobina koje možete pronaći kod oba roditelja ili je sušta suprotnost?

 

To i nije neki problem ako smo zadovoljni svojim roditeljskim figurama i ako s njima imamo dobar odnos, no šta se dešava kada to nije slučaj? Šta ako nam je otac alkoholičar ili majka infantilna, preplavljujuća i sklona neumerenim ponašanjima da bi privukla pažnju? Da li smo onda nesvesno osuđeni na to da “završimo” sa partnerima koji ponavljaju sličan obrazac kao i roditelj suprotnog pola čak i ako nam se to uopšte ne dopada?

 

Srećom ne mora biti tako. Istina je da su nam naši roditelji (ili druge važne roditeljske figure) dali prvi model partnerskog odnosa koji smo imali priliku videti. Posmatrajući ih, učili smo o tome kako to partnerski odnos izgleda, koja je čija uloga, šta to znači “muškost”, a šta “ženskost”.

 

No, nismo učili samo to. Učili smo i iz njihovog odnosa prema nama o tome kako to ljubav prema nekome izgleda. Da li se pokazuje pohvalama i podrškom ili kritikom, osudom i kaznom? Ili zdravijom kombinacijom ovih elemenata?

 

Učili smo o bliskosti i o tome da li je ona korisna ili ugrožavajuća.

 

Učili smo o tome kako trebamo tretirati svoje potrebe i važne želje, da li ih je OK ispoljavati i tražiti od drugih da nam ih zadovolje (i ako jeste da li to radimo asertivno ili zahtijevanjem i napadom) ili ih trebamo potisnuti zarad potreba drugih, “važnijih” ljudi.

 

I iako se ponekad pomenuta tvrdnja može činiti kao istina, na terapiji viđam mnoge pojedince koji su učinili sve da u partnerskom odnosu nađu potpunu suprotnost roditelju suprotnog pola, ali i one na čije odluke o izboru partnera nesvesno utiču pretpostavke o njima samima usvojene kroz odnos sa roditeljem istog pola.

 

Uzmimo za primer devojku kojoj je majka, kao dominantna figura u odrastanju, slala verbalnu i neverbalnu poruku da je sama sebi na prvom mestu i da joj ćerkine potrebe nikada neće biti prioritet. Ne čudi da je u partnerskom odnosu ona nekako uvek završavala sa partnerima kojima isto tako nije bila dovoljno važna da je stave na prvo mesto iznad drugih želja i ciljeva.

 

Ili devojku čiji otac je izražavao veliko nepoverenje prema svima, uključujući i nju. Ona je po ugledu na oca postala nepoverljiva i u vezama izrazito ljubomorna i kontrolišuća.

 

Ili dečka kome je majka bila distancirana i nije imala kapacitet za bliskost. On je za partnerku pronašao devojku koja je imala isti odnos prema bliskosti kao i njegova majka. No, on u devojci nije potražio majku, već je majka u njegovom životu bila dominantna figura nakon prerane smrti oca i jedini model koji je on pamtio.

 

Ni jedno od njih nije potražilo roditelja suprotnog pola, ali u svom partnerskom odnosu jeste rekreirala onaj obrazac kakav im je bio poznat u odnosu sa najvažnijim ljudima iz djetinjstva.

 

Važno je da znate, ne postoji odnos na koji smo “osuđeni”. Ako ste već dugo nezadovoljni partnerskim odnosima, ako vam se čini da isti obrazac ponavljate iz odnosa u odnos, promena je moguća. Psihološko savetovanje vam u tome može pomoći. I rado ćemo vam biti podrška.

S ljubavlju,
Tijana Ćup

Kako pomoći detetu da se nosi sa socijalnim odbacivanjem?

Kako pomoći detetu da se nosi sa socijalnim odbacivanjem?

“Tijana, moja ćerka nema dobro društvo u razredu, mnogi se ne druže s njom, neke drugarice su je više puta izigrale i jako je razočarana, do te mere da želi da upiše srednju školu u nekom drugom gradu. Može li neki savet?”

 

Da li vam je poznata muka ove majke? Da li se i vaše dete suočava sa socijalnim odbacivanjem u razredu ili drugoj okolini?

 

Danas vam donosim nekoliko smernica koje će vam olakšati da pomognete svojim mališanima da se lakše nose sa neprijatnim iskustvom odbacivanja, a da opet sačuvaju kapacitet za bliskost.

 

Dopustite neprijatne emocije

Dobar način da detetu budete podrška jeste da uvažite njegovo razočarenje. Tuga zbog odbacivanja je stvarna i bolna, pa ga možete pozvati na razgovor tako što ćete mu dati do znanja da razumete njegovu bol.

 

Znam da je teško gledati dete da tuguje, ali mu ipak ostavite prostora za to, jer ga tuga “razvezuje” od tih drugara i drugarica od kojih je želelo i očekivalo više..

 

Razgovarajte o očekivanjima

Nakon što dete odtuguje, možete ga podsetiti na to da su ljudi različiti i da će nas neki svojim ponašanjem izneveriti, dok će drugi rado biti tu za nas. Možete ovo potkrepiti i nekim ličnim primerom. Prisetite se situacije u kojoj je vas neko izneverio i koliko je vama to bilo bolno, ali da ste potom shvatili da se svako od nas ponaša kako on želi i da naša očekivanja da se ljudi ponašaju na “naš način” neće uvek biti zadovoljena.

 

Promenite fokus priče na ono što ima, nasuprot onome što nema

Pitajte dete da li u razredu postoji neko ko ga nikada nije izneverio. A u porodici? A u muzičkoj školi? To će mu pomoći da se priseti svih onih ljudi na koje i dalje može računati, a time će sačuvati i kapacitet za zbližavanje, uprkos trenutnom bolnom iskustvu.

 

Ponudite mu opcije

Ukoliko vaše dete, mimo škole, nema druge drugare, bilo bi dobro da mu ponudite opcije, tako što ćete predložiti da se upiše na sport ili neku zabavnu vannastavnu aktivnost, gde bi mogao steći priliku da se upozna sa decom koja će biti više podržavajuća i prihvatajuća.

 

Znam, razočarenje boli. No, ono je sastavni dio svakog života. U početku nam je svima teško. S vremenom, međutim, izgradimo otpornost da se lakše nosimo s tim. U tome nam pomaže svest o tome da u životu možda već imamo neke ljude koji će uvijek biti tu za nas, kao i svest da uvek možemo napustiti one koji nas povređuju i pronaći nove, koji će nas voleti i prihvatiti tačno takvima kakvi jesmo.

 

S ljubavlju!

Tijana

I od neprijatnih emocija se raste

I od neprijatnih emocija se raste

 

Jeste li se nekada zapitali šta je to osnovna uloga roditeljstva? Divno je to što volimo našu djecu, ali osnovna uloga roditelja je da upravo tom ljubavlju, ali i disciplinom i postavljanjem zdravih granica pomognu mališanima da razviju pozitivnu sliku o sebi i zdrave navike kako bi, kada porastu, bili sposobni, samostalni i nezavisni ljudi.

 

Ipak, voljeti dijete je mnogo lakši zadatak od postavljanja zdravih granica, jel da?! Zašto je to tako? Zašto je tako teško djetetu reći NE ili ga primjereno “kazniti” za ponašanje koje nije prihvatljivo ili je, čak, štetno?

 

Razlog je jednostavan. Kada ugledate to malo biće koje volite najviše na svijetu kako pati u ćošku, jer ste mu upravo zabranili da sjeda na vrata od rerne npr. ili ste mu uskratili 12-tu igračku tog mjesseca, srce vam pukna na dva dijela.

 

Kako pomoći djetetu da podnese frustraciju kazne ili zabrane?

Kada dijete prvi put doživi kaznu, zabranu ili neispunjenje neke želje, ono to doživljava kao veliku katastrofu. Do tog momenta sve njegove potrebe su bile zadovoljene, a sada odjednom nešto ne može. Prirodno je da u ovakvim okolnostima ono izražava bijes i tugu.

Ako ga ignorišete, dijete će možda doći do zaključka: “Mama i tata me ne vole, gledaju me kako patim i ne čine ništa” i možda početi da “guta”  neprijatne emocije doživljavajući ih kao nedozvoljene. Time dijete gubi kontakt sa svojim emocijama.

Sa druge strane, ako popustite, to će otvoriti prostor da dijete i u budućnosti koristi infantilne strategije za dobijanje onoga što je njemu važno. Ukoliko u tome uspije, biće srećno, ali ako ne uspije, slomiće se pod pritiskom frustracije.

Radije pomozite djetetu da odboluje taj bol. Pokažite mu da razumijete njegov bijes i tugu i podržite te emocije, ali ostanite pri svom stavu.  Ovako će dijete naučiti da čak i kada su mu neke stvari nedopuštene, i dalje ga volite i podržavate.

 

Kako da tu istu frustraciju podnesete i vi kao roditelj?

Disciplina je dugoročno dobra za vaše dijete.  Ona će ga podučiti da izbjegava ponašanja koja su štetna ili nebezbijedna, naučiti ga zdravim radnim navikama i pomoći mu da shvati da na ispunjenje neke želje mora da sačeka.

Ovako će dijete razviti toleranciju na frustraciju, koja je dio svakodnevnog života i neće svaku neispunjenje želje doživljavati kao veliku katastrofu. Prosto će biti u stanju da se lakše nosi sa neprijatnim emocijama koje su sastavni dio svakog života.

 

Kako preživjeti VTO i sačuvati “glavu”?

Kako preživjeti VTO i sačuvati “glavu”?

 

Da li i vi pokušavate postati roditelj, ali beba neće pa neće? Razmišljate li o vantjelesnoj oplodnji? Ili ste već ušli u proceduru? Jeste li se do sad suočili sa svim onim neprijatnim emocijama poput stresa, iznevjerenih očekivanja, ljutnje, tuge ili straha da će vas partner napustiti ako ne uspijete da se ostvarite kao roditelji?

 

Izjeda li vas osjećanje nepravde kada vidite kako neko koga ne biste smatrali dobrim roditeljem ili nekoga ko ne vodi baš “uredan” život kako sa lakoćom dobija treću bebu, a vi još uvijek čekate svoje prvo?

 

Pitate li se šta ako uopšte ne budete imali dijete? Da li to znači da kao osoba manje vrijedite? Znači li to da niste dovoljno žena ili muškarac, ako ne možete da se ostvarite kao roditelj?

 

Ovakva i slična pitanja danas sebi postavlja sve veći broj parova. Sve je više onih koji se suočavaju sa pitanjima neplodnosti i postupkom vantjelesne oplodnje koji često predstavlja dug i neizvjestan proces.

 

Tokom ovog perioda parovi se suočavaju sa mnogim neprijatnim emocijama: stresom, bolom usljed gubitka, strahom i osjeanjem neadekvatnosti. I zaista je pravo pitanje kako sačuvati “glavu” u pokušaju da se ostvarite kao roditelji. Zato vam danas donosim nekoliko važnih prijedloga koji vam mogu pomoći u očuvanju psihičkog i emotivnog blagostanja tokom ovog izazovnog perioda.

 

Proceduralni stres ublažite brigom o sebi

 

Svaki put kada su narušena naša očekivanja, poput onoga da ćemo zaista i ući kod doktora u tačno zakazanom terminu, a ne mnogo sati kasnije, izaziva stres. Stres doživljavamo i kada je narušena neka od naših osnovnih vrijednosti. Na primjer, možda očekujete da se neko ponaša profesionalno ili pristojno i ljubazno, a suočeni ste sa osobom koja je neljubazna, hladna i “bez takta” u situaciji kada ste najranjiviji.

 

Znamo da procedura prikupljanja nalaza za VTO može da sadrži sve ove uzročnike stresa. Nije rijedak slučaj da parovi taj stres iz ambulanti donesu kući i nastave njime žonglirati i nakon što se radno vrijeme laboratorije završi.

 

Jako je važno za vaše dugoročno blagostanje da dozvolite sebi predah i odmor. Pojačajte samonjegu kroz onaj vid aktivnosti ili neaktivnosti koji vas relaksira i čini da se osjećate malo bolje. Razbistrite glavu šetnjom ili drugom fizičkom aktivnošću, odlaskom na zabavu ili u pozorište. Dajte sebi barem sat vremena oduška da odmorite glavu od onoga “šta još trebate uraditi da biste ušli u proceduru”.

 

Vodite otvorene razgovore sa partnerom o tome kakav vid podrške vam treba

 

Postupak vantjelesne oplodnje je za oba partnera stresan i na površinu može izvući mnoga nerazriješena pitanja. Vi i partner se možda na različite načine nosite sa stresom, emocijama, sa gubitkom. Dok možda jedno od vas mora o tome da govori, drugome je možda potrebnije povlačenje. Da se ne bi dogodilo da se oba partnera osjećaju neshvaćeno, otvoren razgovor o tome šta vam treba da biste se osjećali podržanima je mnogo važan.

 

Tu, kao i u mnogim drugim aspektima nošenja sa vantjelesnom oplodnjom, psihološko savjetovanje može biti od velike pomoći da razumijete kako se osjećate i zašto, da izgradite vještine nošenja sa neprijatnim emocijama poput stresa, anksioznosti, tuge i gubitka, kao i da budete jedno drugome podrška kakva je svakome od vas potrebna.

 

Niste loša osoba što zavidite drugima na njihovoj bebi

 

Mnogi parovi se uplaše da su loši ljudi kada osjete žaoku zavisti kada njihovi prijatelji ili drugi parovi koje su upoznali u postupku vantjelesne oplodnje dobiju bebu. Ne brinite, zavist je u ovakvim okolnostima uobičajena emocija. I iako je neprijatna i često anatemisana, ona samo govori o tome da i vi želite biti roditelj i da jako patite zbog toga što još uvijek niste.

 

Dozvolite sebi da odbolujete gubitak

 

Svaki neuspješan pokušaj je gubitak. I praćen je istim onim emocijama nevjerice, ljutnje, cjenkanja sa sudbinom (“da nisam ljetos bila na onom bazenu”, “da sam se bolje čuvala i da se nisam prehladila”, “da sam više trenirao, a manje sjedio za računarom”…) i iznad svega tuge. Tuge što se ugasio jedan pokušaj da se ostvarite kao roditelj.

 

Ne morate biti “jaki”. Ne morate nikome dokazati da ste to junački podnijeli i da nastavljate dalje. Na trenutak zastanite. Ne tražite nova rješenja. I samo dopustite sebi da osjećate sve to što osjećate. Vaš gubitak je stvaran i u redu je ako ga i odbolujete prije no što stvarno pokušate ponovo.

 

Naučite tražiti podršku

 

Sigurna sam da u svom okruženju imate mnogo dragih i bliskih ljudi koji bi vam rado pružili podršku. Ipak, u nedostatku boljih rješenja ta podrška možda stiže u formi neželjenih rečenica tipa: “Ma samo se vi opustite, doći će to,” ili “Uvijek možete usvojiti”. Ovakve rečenice vas možda izluđuju i sipaju so na već načetu ranu.

 

Vaši bliski ljudi vam žele pružiti podršku, samo ne znaju kako. Vi ih možete tome naučiti. Ako vam treba da vas samo saslušaju, recie im to. Da vas zagrle, i to im recite. Objasnite im da je to ono što će vas utješiti i da ćete im biti zahvalni ako vas podržavaju na takav način.

 

I ne zaboravite da briga prema sebi ponekad znači i ućutkati suvišna pitanja.

 

“Šta vi čekate?” Ili “Hoće li ta prinova?” ili “Ja bih rado bila baka.”

Zvuči li vam poznato?

Ako vas ovakva pitanja iritiraju, budite slobodni ućutkati ih. Potpuno je u redu da svoju intimu zadržite za sebe i na ovakva pitanja uopšte ne odgovarate, čak i da vam ih postavlja rođena majka.

 

Za kraj, ponekad zaista ne možemo znati hoćemo li se ikada uistinu ostvariti kao roditelji, ali mi u Centru za ljubav i porodicu “Radost” znamo da vi kao osoba vrijedite i rado ćemo vam biti podrška da se lakše nosite sa izazovima vantjelesne oplodnje.