Ko je sve u drugom stanju kada dolazi beba

Ko je sve u drugom stanju kada dolazi beba

Odgovor na pitanje iz naslova je, na prvi pogled, sasvim jednostavan. Žena, buduća mama, naravno.

Međutim, da li je u realnosti zaista tako?

Čini se da, kada stigne vest o dolasku bebe, okolina, porodica, bliski ljudi (ioni koji sebe tako doživljavaju), uzimaju učešće u „drugom stanju“.

Pričaju o tome šta je pametno raditi u „ovoj fazi“ trudnoće, postavljaju razna pitanja, dodeljuju sebi različite uloge u životu bebe i njenih roditelja.

Takođe, nije retka pojava da se iznenade ako budući roditelji nisu zainteresovani da razgovaraju o toj temi, a posebno ako im to nije dominantna tema.

Isto tako, različita pravila i protokoli se gotovo nameću budućim roditeljima, prognoze oko pola u zavisnosti od oblika stomaka i položaja mame dok sedi ili stoji, procene oko imena, načina vaspitanja, još od prvih dana trudnoće, isto nije retkost.

Često se, u poslednje vreme srećem sa ovom temom, kako u radu sa klijentima, tako i u krugovima bliskih prijatelja. Ono što ljudi, koji nisu stvarno u drugom stanju, već sebe smatraju aktivnim učesnicima, često zanemare je to da budućim roditeljima mnoge od nabrojanih stvari ne prijaju, i da su i sami zbunjeni, zatečeni a ponekad i umorni od priče o roditeljstvu.

Takođe, drugo stanje nije jedina stvar koja zanima buduće roditelje, postoji mnogo drugih stvari o kojima bi razgovarali ili radili, bez obzira na to što čekaju bebu i što se tome raduju.

Prema tome, ako ste u situaciji da neko vama blizak čeka bebu, setite se da je drugo stanje ipak rezervisano prvo za njih, i dozvolite im da o tome pričaju, ili ne pričaju kada i koliko žele. Na taj način ćete najviše pomoći, a verujem da je svima to najvažnije.

Ako ste sa druge strane, vi budući roditelji, iskoristite svoje pravo da o toj temi razgovarate i ne razgovarate kada god želite. Imajte na umu da je vaše „drugo stanje“ samo vaša stvar, i da je sasvim u redu ako to nije jedino o čemu želite da razgovarate.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Kada nas ostavlja osoba koju volimo

Kada nas ostavlja osoba koju volimo

Da li vam se nekada desilo da vas ostavi osoba za koju ste mislili da je „ona prava/i“?

Čini vam se da vam ide dobro, slažete se, smejete se, izlazite, razumete se, lepo vam je, i… Samo jednog dana osoba saopšti da odlazi od vas?

Poznato?

Kada nas ostavlja osoba koju volimo, i sa kojom smo hteli i planirali da budemo, ponekad imamo osećaj da će tuga da nas preplavi. Osećamo se igubljeno, znenađeno, iznevereno, ljuto, a sve ove emocije, sastavni su deo procesa tugovanja.

Tugu osećamo kada procenimo da smo zauvek izgubili nešto što nam je izuzetno emotivno važno. Posebno je bitno znati da to što smo izgubili ne mora obavezno da bude „objektivno“ važno. Dakle, ne mora da bude važno nekom drugom, nego samo nama. Prema tome, što nam je izgubljena stvar, predmet, osoba važnija, osećanje tuge zbog gubitka  je snažnije.

Proces tugovanja ponekad može biti dug, pa se osobi čini da prelazi u osećanje sa kojim ne može da izađe na kraj, uslovno rečeno. Međutim, čak i ova pojava, ima smisla i nečemu služi. Dakle, kada tuga traje dugo, znak je da nam je gubitak zbog kog tugujemo izuzetno važan, i potrebno je vreme da bi se navikli na taj gubitak. Odnosno, da bi prihvatili činjenicu da  se život i sa gubitkom, nastavlja. Dakle, tuga, čak i „dugotrajna“, ma koliko bila teška, zamorna i neprijatna, ima svoju funkciju-zaštitnu funkciju. Dok tugujemo, pripremamo se za sve ono što nas čeka.

“Opraštamo se” od ideje da ćemo sa tom osobom da budemo, kako smo mi to želeli, ili se nadali, i  pripremamo se za nastavak života bez te osobe.

Dakle, kada nas ostavlja osoba koju volimo, prirodno je da budemo tužni, onoliko koliko nam treba, da bismo mogli da nastavimo dalje. Iako je ponekad teško, naporno i mislimo da neće proći, potrebno je da sebi damo prostora da “odbolujemo” gubitak.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

 

 

Odlaganje (i u doba Korone)

Odlaganje (i u doba Korone)

„Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra“. Poznata izreka, koja se u narodu često modifikuje, pa obično glasi „Sve što možeš danas, ostavi za sutra“. U ovom obliku, izreka je mnogo više prihvaćena. Uvek smo na dijeti od ponedeljka, na kraju dana pravimo velike planove za sutra, tako, da nam je raspored prebukiran, a malo toga se zaista ostvari. U aktuelnoj situaciji, kada smo u izolaciji i navodno “imamo više vremena” za razne stvari koje smo smislili da uradimo, sebi namećemo još veći pritisak da nešto moramo, i da iz ovog perioda izađemo kao “bolji, edukovaniji, plemenitiji, mršaviji, načitaniji” ljudi.

U ovom tekstu se bavimo određenim razlozima zbog kojih odlažemo stvari, I nekim preporukama kako da efikasnije radimo stvari koje želimo.

Zašto ovo radimo? Zbog čega je uvek lakše stvari ostaviti za sutra, i zašto to „sutra“ uglavnom dolazi tek kada se opasno približimo isteku roka za obavljanje posla, opomenipred isključenje za plaćanje računa, proleću za držanje dijete i vežbanje?

VIDLJIVOST REZULTATA

Jedan od bitnih razloga za odlaganje, jeste to što se efekat ne vidi odmah. Tako je, recimo, sa školovanjem, ili napornim treninzima. Školujemo se godinama, da bismo u budućnosti bolje živeli. Na ostvarenje tog cilja je potrebno čekati dugo, a naporan trud i rad se ulaže godinama. Zbog toga neki ljudi odustaju od školovanja. Jednostavno, ne vide cilj, i misle da je uoženi trud preveliki, a da se možda neće isplatiti. Isto je i sa rigoroznim dijetama i treninzima. Odricanje je veliko, a rezultati nisu vidljivi odmah. Ključ, dakle, leži u upornosti. Iako se čini da je teško, da je cilj daleko, i nije uvek najjasnije šta radimo i kuda idemo, potrebno je da budemo strpljivi i dosledni, kao i da se često prisećamo zašto smo se uopšte prihvatili tog posla, i šta želimo da postignemo kada ga završimo.

UPRAVLJANJE VREMENOM

Često se dešava da stvarno imamo puno obaveza, i da realno nije moguće završiti sve što nas čeka. Pa, tako, kada moramo da biramo, uvek nekako obavimo ono što nam je draže, što zahteva manje truda, što možemo iz fotelje. Čekanje u redovima, neprijatni razgovori sa poslovnim partnerima, ne baš zabavna papirologija, uvek ostane za „sutra“. Postoji nekoliko lakih tehnika, pomoću kojih možemo lakše rasporediti veme, što svakako može da pomogne prilikom izvršavanja poslova.

  1. „Radim samo 15 minuta“- idealna tehnika za započinjanje poslova koji nam nisu omiljeni. Ideja je da pomognemo sebi da počnemo da radimo, tako što ćemo sebi dati dozvolu da radimo samo 15 minuta, i da prekinemo, bez obzira na to koliko je posao obiman. Dobit je velika, jer se često ispostavi da za 15 minuta može da se obavi dosta posla, a najčešće je upravo toliko vremena dovoljno da se „zaradimo“, pa nakon isteka vremena, nastavljamo sa radom. Zapravo, radi se samo o tome da je najteže započeti posao, a kada to uradimo, vrlo lako se uključimo, i nastavimo sa radom.

 

 

  1. HITNO – BITNO TABLICA
  HITNO NIJE HITNO
BITNO Napisati izveštaj za šefa do ponoći Platiti račun za struju do 20. u mesecu
NIJE BITNO Napraviti kolače za sutra, komšinici za useljenje Kupiti novi otvarač za flaše

 

Ovom jednostavnom tablicom, možemo sebi pomoći da obaveze koje imamo, podelimo na one koje su važne i hitne, koje su važne, ali nisu hitne, koje nisu važe ali su hitne, i koje nisu ni važne ni hitne. Na taj način imamo bolji uvid, i možemo lakše da odredimo šta nam je prioritet, a šta nije.

  1. PRAVLJENJE RASPOREDA

Planeri, notesi, džepni kalendari…. Zvuči dosadno, ponekad i totalno nepotrebno, ali pomaže. Da se organizujemo, da se orijentišemo, i da olakšamo sebi izvršavanje obaveza.

 

Na kraju, važno je još jednom naglasiti da je s vremena na vreme važno da se podsetimo zašto uopšte nešto radimo, i šta smo imali na umu kada smo započinjali taj posao, i ko će sve imati koristi od toga da ga završimo na vreme.

 

Za vas,

 

Lana Smilajnić Vukadinović

Usamljenost u socijalnoj izolaciji

Usamljenost u socijalnoj izolaciji

Nalazimo se u jednoj specifičnoj situaciji. Mnogi od nas čak nikada nisu ni čuli za karantin, a kamoli pomislili da će izolacija postati deo naše svakodnevnice.

Navike svakoga od nas su drugačije. Neko je navikao da često izlazi i kreće se, neko je navikao da često bude u kontaktu sa ljudima, neko da trenira, puno radi, ili jednostavno boravi izvan kuće.

Sve ove aktivnosti su, na nekin način, sada na pauzi. Sasvim je nova situacija u kojoj, ma kakve navike imali, svaki dan u isto vreme moramo biti u kući.

Zato, nije neobično ako se osećamo usamljeno, drugačije, ako smo zbunjeni i zabrinuti.

Međutim, koliko puta smo, posle napornog dana, kada on protiče „uobičajeno“, poželeli da možemo makar neko vreme da ne radimo ništa. Da ostanemo kod kuće, i…. Nastavak rečenice može biti drugačiji za svakoga.

Iako je ovo „prinudni odmor“, koji nismo planirali, možda ni želeli, a svakako ga nismo zamišljali na ovaj način, možda je prilika da radimo stvari koje, u uobičajenim uslovima, nekako ne stižemo.

Prisetite se, šta ste poslednji put poželeli, nakon napornog dana. Možda samo, da na miru popijete kafu. Da spavate malo duže. Kontaktirajte drage ljude sa kojima ne stižete da se čujete jer, nekako, uvek nedostaje vremena.

Ispunite sebi neku sitnu želju, mali hir. Udovoljite sebi. Možda je ova situacija idealna za tako nešto.

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

 

 

Zavist kao motivacija

Zavist kao motivacija

U narodu važi pravilo da kada nekoga (i sebe), opisujemo kao osobu vrednu poštovanja, obavezno kažemo „nikome ne zavidi“, „nije zavidan“ i slično. Time pokušavamo da dočaramo nečije poštenje i dobrotu. Međutim, da li je stvarno tako? Šta je zavist, čemu služi, i da li je obavezno, baš toliko loše, osećati je?

Zavsit osećamo u situacijama kada verujemo da neka osoba ima nešto što i mi zaslužujemo, isto toliko, a možda i više. To može biti bilo šta. Odevni predmet, kuća, bolji posao, veća plata, lepši partner/ka, “poslušnije dete” i slično.

Zavist koju osećamo, može da nas pokrene, na različite načine. Recimo, kod dece, princip je jednostavan. Kada dete zavidi drugom detetu na nečemu što ima (recimo na igrački), ono teži da to ili otme, ili uništi. Dakle, da dobije ono što mu se sviđa, u jednom slučaju, ili, da niko nema igračku, u drugom slučaju. Kod odraslih se opcije komplikuju, pa pored otimanja i uništenja, imamo i takmičenje, težnju da i mi sami stvorimo, i tako se izjednačimo sa osobom kojoj zavidimo, što otvara jednu sasvim novu sliku o zavisti.

Ako sve što smo rekli, malo razložimo, zaključujemo nekoliko stvari o zavisti:

Zavist osećamo kada procenimo da neko drugi ima nešto što i mi zaslužujemo. Tada, možemo da uradimo jednu od tri stvari. Prvo, da otmemo ono na čemu zavidimo (ukoliko je to moguće), tako da mi imamo, a onaj od koga smo oteli, više nema stvar na kojoj mu zavidimo; da uništimo ono na čemu zavidimo, tako, da niko nema ono na čemu zavidimo (po principu „da komšiji crkne krava“); da se pokrenemo, angažujemo, i da sami stvorimo ono na čemu drugome zavidimo.

Ova, poslednja opcija, daje nam spektar mogućnosti, da upotrebimo sve što možemo, motiviše nas, i daje širi pogled na svet. Naime, omogućava nam da se osećamo drugačije. Da budemo korisni, da iskoristimo maksimum i ostvarimo svoje želje, bez uništavanja drugih. To nam, takođe, pomaže da ne osećamo krivicu zbog zavisti prema drugima, nego da tu energiju upotrebimo za stvaranje, i osećaj da smo korisni, da stvaramo ono dobro, na čemu drugima zavidimo.

Na kraju, važno je razlikovati da li nešto želimo da dobijemo stvarno, da li bi nas to zaista činilo srećnima, ili to želimo samo zato što i neko drugi to ima. Ovo je najbolji „putokaz“ da li osećamo zdravu- adekvatnu zavist, ili ne. Ako stvarno želimo da imamo nešto što drugi ima, onda potpuno ima smisla truditi se, i težiti da to i sami stvorimo. Međutim, ako nešto želimo samo da bismo bili kao drugi, osećanje zavisti je tada neadekvatno, i sreća koju bismo osetili kada i sami to postignemo, bila bi kratkog veka.

Kako vam se sada čini ideja o zavisti? U partnerskim odnosima? Kod dece? U prijateljstvu?

Da li je nužno obavezno da na zavist gledamo ako na nešto nepovoljno? Da se trudimo da je iskorenimo, recimo, kod dece? Da uopšte ne prihvatamo da je i sami imamo?

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Donošenje novih odluka

Donošenje novih odluka

Svima su nam poznate one popularne odluke „biću dosledan/na u odnosu sa decom I partnerom”, „od ponedeljka ćemo se hraniti zdravije, jedemo previše slatkiša“, „“ i tome slično. uvodimo nova pravila, u kući svako treba da ima neke obaveze”, i tome slično. Najčešće se odluka pogazi pre nego i dođe vreme da se sa novom odlukom započne. Zašto je to tako? Šta je neophodno da bi se naše svakodnevne, velike ili male, nove odluke, a posebno one koje se odnose na dete I partnera/ku, održale?

Želja za promenom

Prvi uslov koji je neophodno ispuniti, jeste stvarna želja za promenom, čvrsta odluka. Motivi za donošenje novih odluka mogu biti različiti. Često je nova odluka prinudna, pa osoba počinje da razmišljs o ydravijoj israni iz zdravstvenih razloga, straha, kazne i tome slično, ali kada govorimo o dobrovoljnoj odluci za promenom, želja je jedan od ključnih faktora.

Dostižni  i realistični ciljevi

Veoma je važno da je nova odluka zaista i ostvariva. Dakle, nije dovoljno samo poželeti, i čvrsto odlučiti da napravimo neki novi korak, unesemo promenu u svoj život. Potrebno je da je nova odluka realna. Tako je recimo, sa gubljenjem kilograma. Često se desi da osoba, za veoma kratak vremenski period, želi da izgubi nerealno puno kilograma. Veru u ostvarivost nove odluke može pokolebati, ili potpuno obeshrabriti kada osoba primeti da je potpuno nemoguće da postigne ovo što želi, dakle da je  nerealno postavila cilj. Slično je i sa pravilima koja se uspostavljajuprema detetu. Ako ta pravila do sada nisu važila, nije realno očekivati da će ih dete “preko noći” usvojiti. Prema tome, jedna od ključnih stvari jesu dostižni ciljevi. O tome da li smo postavili realne ciljeve, možemo da se konsultujemo i sa drugim ljudima, da čujemo mišljenje drugih i tako olakšamo sebi. Postavljanjem realnih i dostižnih ciljeva, umnogome sebi pomažemo, zato što smo ostvarenjem svakog cilje bliži konačnoj promeni koju želimo da postignemo, odnosno, ostvarenjem svakog cilja, konačna odluka postaje vidljivija.

Ohrabrivanje i podrška

Podrška i ohrabrenje su veoma bitni, prilikom donošenja nove odluke. Značajno je da nas na putu do nove odluke podržavaju ljudi koje volimo i koji nam veruju, ali ono što je još važnije je da budemo podrška i ohrabrujemo sami sebe. Naime, ohrabrivati sebe je, u našem društvu, pomalo neobična i ne tako svakidašnja pojava. Ali, od suštinske važnosti je znati da, i kad nema nikoga u blizini, ko bi mogao da nam uputi neku lepu reč, podstakne da nastavimo tim putem, imamo sami sebe, kao ključni faktor, i napresušni izvor podrške, koji nije uslovljen prisustvom drugih ljudi, i na koji se treba osloniti kad je teško, kad zastanemo, kad poželimo da odustanemo.

 Doslednost

Još jedan od važnih faktora za donošenje nove odluke, jeste doslednost. Kada smo se uverili da želimo promenu, kada smo postavili realistične i dostižne ciljeve, važno je ostati dosledan, i ne odustajati od svog cilja. To nije uvek lako. Postoje otežavajuće okolnosti, umorni smo, navikli smo na prethodno ponašanje, rezultati nisu odmah vidljivi. Dete nam se “umiljava”, partner takođe. Sve to nas vraća korak dalje od nove odluke. Tada je neophodno ostati dosledan, i stalno se podsećati zašto smo odlučili i krenuli na put ka donošenju nove odluke. Preispitivati se i prisećati šta smo sve za sebe do sada uradili, i zašto bi bilo baš dobro da istrajemo.

 

            Donošenje nove odluke nije uvek lak proces. Svi ovi potrebni uslovi možda daju odgovor na pitanje zašto se svaka novogodišnja odluka prekrši već u januaru, i zašto dijetu počinjemo da držimo od ponedeljka, svakog ponedeljka. Ipak, važno je verovati da je promena moguća, dosledno ostvarivati svoje ciljeve, i učestvovati u boljeg, zdravijeg i drugačijeg života i života svoje porodice.

 

Za vas,

 

Lana  Smiljanić Vukadinović

Crvena linija

Crvena linija

Opštepoznata stvar je da je na geografskoj  karti linija koja obeležava granicu između dve države, crvena. O tome, zašto je baš tako, možemo raspravljati, ali, sasvim je jasno da su te linije vrlo uočljive, već na prvi pogled.

 

Šta se dešava sa ličnim granicama? Da li je i lična teritorija obeležena crvenom linijom?

 

Dešava li vam se često da se osećate iscrpljeno posle susreta sa  nekim ljudima? Da li pristajete da radite stvari koje radije ne biste radili, kako biste udovoljili prijateljima, šefu, kolegama, partneru? Divite li se ljudima koji pronađu vremena da rade ono što vole, uprkos žurbi,obavezama i svim stvarima koje čine “odrasli život”.

 

Ako je odgovor potvrdan,vreme je za crvenu liniju.

 

Razmislite o tome šta volite da radite, u čemu uživate, šta su vaši prioritetie, a šta potrebe.

 

Napravite listu, sopstvenu bazu stvari koje su vam važne. Zatim uokvirite tu listu crvenom linijom, i neka vam se nađe pri ruci, svaki put kada neko pokuša da je prekorači bez dozvole.

Mislite o ličnim granicama. Veoma je važno znati gde se one nalaze i dokle se “prostirtiru”. Za nas lično, one su važnije od ovih drugih.

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Moramo li svi da volimo Novu godinu?

Moramo li svi da volimo Novu godinu?

 

Grad je okićen i sve blješti još u oktobru. Počinje eugorija, gužve. planovi oko toga gde, sa kim i za koliko novca u “Najluđu noć”?

Donose se nove odluke, strategije šta ćemo uraditi drugačije i bolje kada sat otkuca ponoć.

Već je smišljen i režim ishrane za “posle praznika”, a kupovina jelke, ukrasa i poklona se prosto podrazumeva.

Međutim, mora li svima ta »najluđa noć« da bude tako važna i nezaboravna?

Mora li svačija kuća da bude okićena i baš svi lepo da se obuku?

Jesmo li čudni, neobčni, pomalo ludi, ako je to za nas noć, kao i svaka druga?

Ako biramo, ili se prosto tako dogodi da ostaemo kod kuće i još i zaspimo pre ponoći?

Ako se radujemo i obeležavamo neki drugi dan mnogo više nego 31.12.?

Odgovor je jednostavann. Bez obzira na svetiljke, eugoriju, haljine i planove, ne moramo svi da volino Novu godinu.

Može da nas bude baš briga što nas ne trese praznična groznica, kao sve oko nas.

Važno je samo da smo zadovoljni svojim izborom, pa, šta god to bilo.

Ako vam se sviđa, pravac u provod!

A, ako je za vas to samo još jedan utorak, i više se radujete nečem drugom, samo napred.

Nikad nije kasno za nove odluke, druge planove i euforiju.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Zašto je dobro oprostiti sebi

Zašto je dobro oprostiti sebi

 

Često smo skloni da drugim ljudima tolerišemo, opraštamo i da ih razumemo. Tuđe greške uviđamo, ali ih ne uzimamo k srcu, i često ljude opravdavamo. Možemo da dokučimo zašto rade pogrešno neke stvari, imamo strpljenja za njih i stalno im dajemo nove prilike.

Međutim, da li smo tako dobri i nežni i prema sebi? Zameramo li sebi iste one stvari koje smo skloni da drugima bez razmišljanja oprostimo, opravdamo, progledamo kroz prste)?lite da sebe

Odgovor je potvrdan?

Ako jeste, onda je vreme za promene. Neka počnu već danas. Kada pomislite da sebe prekorite za neku grešku, propust ili nešto što niste napravili najidealnihje moguće, razmislite kako biste postupili prema nekom drugom da je na vašem mestu.

Nežnije? Strpljivije?

Oprostite sebi greške. Predivno je raditi stvari nesavršeno.

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović

Srećno mesto

Srećno mesto

Imate li svoje srećno mesto? Znate li šta je to, i čemu služi?

Srećno mesto je tamo gde se osećamo sigurno i bezbedno. Gde možemo da se opustimo i gde imamo osećaj da nam „niko ništa ne može“.

Srećno mesto ne moramo da posećujemo često fizički, ako nismo u mogućnosti. Dovoljno je da znamo kako ono izgleda, šta se tamo nalazi,  da znamo šta nam ono pruža i zašto baš to mesto biramo kao svoju bazu.

Onda, kada je teško, kada imamo baš loš dan, kada nam je svega dosta, kada trčimo od posla do kuće, od kuće do škole/vrtića, kuvanja,  treninga, muzičke škole, škole jezika, od partnera do roditelja, kada ne možemo da nađemo parking mesto, kada je dugačak red u pošti i prodavnici, kada bismo najradije „iskočili iz sopstvene kože“, možemo da zamislimo da smo na srećnom mestu. Zatvorimo oči, i tamo smo. Na sigurnom, na bezbednom. Okruženi najdražim ljudima, daleko od svega što nam smeta.

Srećno mesto služi da nam pomogne, da znamo da se negde osećamo kao „svoj na svom“, da prikupimo snagu, da odmorimo. Što nam dalje pomaže da se svakodnevno suočavamo sa čivotnim situacijama koje nisu uvek lake.

Malo se odmorimo, i ev nas-spremni za nove izazove.

Moje srećno mesto je stan moje bake. Kada zamislim da sam tamo, osećam se udobno, srećno i dobro. Čini mi se da je tamo nepresušni izvor svega što mi je potrebno da bih se osećala ispunjeno i zadovoljno.

Razmislite o vašem srećnom mestu? Šta ono za vas znači, kako izgleda, i šta vam omogućava odlazak tamo?

I, zapamtite, kada je teško, samo zamislite da ste tamo…

 

Za vas,

Lana Smiljanić Vukadinović