Lepota trećeg doba

Lepota trećeg doba

U poslednje vrem imala sam prilike da se sretnem sa različitim i vrlo zanimljivm ljudima treće dobi  65+. Čula sam njihove priče, zavirila u njihove domove i napunila se jednom posebnom energijom. A i razmišljanjima. Koliko god godina da imam pitanje starosti pa i smrti mi još uvek izgleda daleko. Priznajem kada sam bila mala strah od smrti terala sam fantazijom da dok ja porastem, sigurno će se naći neki lek za besmrtnost. Tokom odrastanja nalazila sam nove načine da utihnem svest o prolaznosti kao što je ideja o presađivanju mozga u  novo telo (uticaj Nindža kornjača) ili zamrzavanje  (uticaj mitova o Volt Dizniju) ili reinkranacija. I dalje me fantazija nije napustila a poslednji koncept kojim sam oduševljena je paralelne realnosti, mnoštvo galaksija u kojima postojimo u drugim oblicima i ideja o putovanje u duše van tela (uticaj knjige Drugo telo, Milorad Pavić).

Verujem da nisam jedina koja povremeno utehu zbog prolaznosti nađe u maštanjima. Psihoanaliza savremenog doba ukazuje da problemi (neuroze) svakodnevnog života davno nisu povezani sa potiskivanjem seksualnosti već sa drugim ključnim pitanjem – smrti i prolaznosti. Kada se osvrnemo oko sebe možemo se uveriti u to jer poslednji godina vlada jedan specifičan narcizam čemu naročito doprinose mas mediji i online prostor. Mladost i lepota su nikad više na ceni pa ne čudi razvoj estetske hirurgije, poplava raznih esteskih zahvata, ulepšavanje do neprepoznatljivosti raznim tehnikama make up, opterećenost vežbanjem ne zbog balansa, dobrog opšteg zdravlja  već zbog očuvanje kulta mladosti i lepote.

Ali šta je sa starošću? Da li je ona ružna sama po sebi i neprivlačna? Da li je treba potisnuti iz svesti i praviti se kao da ne postoji dok nam nagoni prirode ne zakucaju na vrata?

Nema ničega ružnog u starosti. Starimo jer je to prirorodno. Umireno jer je i to prirodno. Iako Microsoft ozbiljno ulaže u istraživanje besmrtnosti još uvek je to prilično neizvesno. Ono dokle genetski  i druge vrste organskog inženjeringa mogu za sad da dosegnu jeste produžetak života. Sve drugo bi bila veštačka tvorevina, pretvaranje žive materije u  neživo ono što se naziva i  inženjering neorganskih bića. Život je fantastičan zato što je pokret i promena. Posebnost ljudi ogleda se u tome što svešću mogu da obuhvate i sagledaju šta život znači. Tamna strana medalje jeste svesnost i o prolaznosti, taj razarajući udarac u stomak pravo iz nesvesnost sa kojim se nekada probudimo pod bremenom misli da će jednom sve to proći, da ćemo prestatiti biti svesni i a ne znamo da li nas i šta nas iza toga čega. Smrt je izvesnost života a starenje je kvalitetna priprema za to.

Treće doba ne mora biti asocijacija na siromaštvo, ružnoću, impotenciju, zaboravljenost, usamljenost, odbačenost, internost, pasivnost, bolesti propadanje. Treće doba može biti asocijacija na integraciju svega postignutog tokom života, na očuvanje i negovanje tela i kapaciteta, na okruženost porodicom i ljubavlju, na očuvano zdravlje i polako pripremanje na večiti put. Pogledala sam nedavno snimak čoveka koji profesionalno trenira fitnes u 80-oj godini. Poznajem ljude koji aktivno pišu knjige i predaju u 82-oj. Starost može biti onakva kakvu je mi definišemo da bude. Ono što treba imati na umu da bi bili psihofizički fit i u 80-oj i zadovoljni sobom i dobom u kome se nalazimo ne smemo terati starost i smrt od nas kao zle duhe. Koliko god da teramo ne možemo zaobići. Ako posmatramo maniju kao jedan od mehanizama tog teranja, uočavamo a paradoksalno manija mnogo vie uvodi u smrt od samog starenja. Da  bismo bili integrisani i funkcionalni u nakon 65-te neohodno je da sada uložimo u to. Da počnemo već sada. Ne samo da ostavljamo fondove za penziju već da gradimo fondove za porodicu i ljubav, telo, za duh i za mentalnu fleksibilnost. Na taj način će nam se investicija kada smo na vrhuncu snage trostruko isplatiti onda kada ta snaga počinje da deluje u manjom energetskom potencijalu.

Priče ljudi koji su u trećem dobu su nam zato izuzeto dragocene. To je kao da vam je Duh budućnosti odškrinuo vrata a odatle treba da uzmete najbolje za sadašnjost kako biste bili zadovoljni plodovima starosti.

 

Šta ako volim dve osobe u isto vreme?

Šta ako volim dve osobe u isto vreme?

Kroz svoju praksu neretko se srećem sa pitanjem da li se može voleti više od jedne osobe?  Naravno, da se može voleti više jer ima različitih vrsta ljubavi kao što je roditeljska, prijateljska, ljubav prema životinjama i sl. Drugim rečima, različite vrste ljubavi u odnosu na to sa kim ostvarujemo bliski odnos ili vezanost. Ali to je nekako opšte poznato i nije odgovor na postavljeno pitanje. Jer klijenti i klijenkinje  zapravo žele da saznaju može li se osećati romatična ljubav prema dve osobe (ili više) u isto vreme.

Odgovor je moguće je. Zašto? Na ovom mestu neću u ulaziti u raspravu jesmo li po prirodi monogamna bića ili ne. Za moj lični ukus pitanje monogamije nije samo pitanje prirode već je pitanje društvene konstukcije kojoj zapravo podleže svaki psihološki pojam. Monogamija se visoko  vrednuje u većini društava i tu vrednost tokom odrastanja učitavamo i internalizujemo u svoj moralni sistem. Prevara kao kršenje načela monogamije se često oštro osuđuje, povezuje sa izdajom, proneverom, odbacivanjem, izaziva bol, tugu i patnju, urušava odnos između dvoje ljude a dugoročno može da uruši poverenje generalno u partnerske odnose.

Zato se nekako i podrazumeva da se romantična ljubav sme osećati samo prema jednoj osobi. Naglašavam sme jer je to društveno normirano a generalno samo osećanje može biti prisutno i prema dvema (li više) osoba istovremeno. Najčešće mi realno ostvarujemo emotivnu povezanost ili afektivno vezivanje( attachment) sa jednim partnerom jer je priroda vezivanja takva da jedna osoba postaje specifično vredna i važna, ka njoj usmeravamo svoju energiju, ona je u fokusu naše pažnje, interesovanja i i neko ka kome usmeravamo seksualnu i emotivnu energiju. Ali postoje i primeri gde osobe afektivnu vezu mogu ostvariti i sa dve osobe istovremeno. Kako ? Zato što kao ljudska bića imamo sposobnost da volimo i da budemo voljeni i kako je to od 50-ih dokazano ta sposobnost počiva na biološkim osnovama. Drugim rečima, sposobni smo za ljubav a nema limita koliko se može voleti u životu.

  Kada ostvarujemo vezivanje (attachment) sa drugom osobom ona obično uključuje više komponenti od kojih je osećanje ljubavi samo jedna. Ona uključuje intimnost ili seksualnost, brigu i emotivnu privrženost odnosno bliskost. Ove komponente ucrtane su  u Sternbergovom trouglu koji ne treba shvatiti kao zeleno svetlo za prevaru😊 Sternberg je pun kvalitet romatične ljubavi upravo prikazao kroz tri dimenzije : intimnost (seksualnost), bliskost (unutrašnja, emotivna povezanost) i odanost (tendencija da želimo da sa partnerom ostanemo dugo zajedno). Ono što je ključno da iako ove komponente najčešće idu zajedno one nisu neraskidivo povezane. Svaka komponenta ili dimenzija može da stoji sama za sebe.  Zato kada ljudi kažu da vole dve osobe u isto vreme treba proveriti da li prema svakoj osećaju pun kvalitet ljubavi ili prema jednoj osobi osećaju odanost, a prema drugoj intimnost što pogrešno tumače kao potpunu ljubav. Povremeno se dešava da se u odnosu sa nekom osobom jedna komponenta „izgubi“- na primer odnos prema jednoj osobi ispunjen je bliskošću i odanošću ali izostaje intimnost. Paralelno sa tim može se intimnost ostvariti ili osećati prema drugoj osobi.

Sv ovo o može zbunjivati. Ako počnemo paralelno da osećamo nešto prema drugoj osobi koja nije naš partner možemo pomisliti da sa nama nešto nije u redu. Možemo kriviti ili osuđivati sebe ili upasti u neku od tipičnih zabluda kako ljubav vremenom „bledi“, kako se svi partneri na kraju „pretvore u prijatelje“… Možemo započeti dve veze paralelno, možemo biti u agoniji kog partnera/ku izabrati i sl. Pre nego što krenemo sa takvim vrtlogom misli dobro bi bilo zastati i prispitati -kakva vrsta ljubavi se oseća, kakav je kvalitet emotivne privrženosti tj afektivne veze (attachmenta) i šta nam to govori. Ako smo u dugoj vezi i ako intimnost „bledi“ možemo odlučiti da radimo na toj dimenziji, da obogatimo intimni život i vratimo onu strast sa početka. A možemo odlučiti otići iz tog odnosa i krenuti u pravcu kuda nas strast nosi. A možemo odlučiti razvijati dve emotivne veze… Ključno je razumeti da iznad svega stoji odluka. Skloni smo da ljubav pripisujemo višim silama ali zapravo pitanje partnerstva jeste izbor. I kako reče jedna moja prijateljica svaki dan se iznova donosimo odluku da li ostajemo u nekom odnosu ili ne, svaki dan vršimo mali, nesvesni reizbor partnera i preispitivanje gde smo mi u odnosu na taj odnos.

 

Povratak  u realnost

Povratak u realnost

 

Početak ove godine definitivno je obeležila pandemija virusa Covid-19. Gotovo da nema dela sveta u koji virus nije stigao postavljajuće pred sisteme, države, pojedince nove zadatke i donoseći pored respiratornih bolesti gomilu straha, brige, anksioznosti  i neizvesnosti. Pored toga, vanredno stanje koje je usledilo kao mera prevencija i držanja rizika pod kontrolom dodatno nas je pomerilo iz naših tokova. Uveliko se govori da posle svega što smo preživeli i još preživljavamo „svet neće biti isto mesto“. Iskreno, mislim da je rano govoriti o tome na taj način. Dodatni  strah i neizvesnost svakako nam ne pomažu u procesu koji nas očekuje a to je oporavak.

Od čega ćemo se oporavljati? Možda prva pomisao može biti da nemamo od čega da se oporavljamo sem ako nismo bili bolesni i da treba da slavimo što konačno naziremo kraj i širenja pandemije i vanrednih mera. Sve je to tačno ali biti pod vanrednim okolnostima jeste generalno vanredno stanje i naše svesti i generalnog postojanja. U takvim specifičnim okolnostima unutrašnji kapaciteti se usmeravaju na prevladavanje aktulenih okolnosti odnosno na prevladavanje svakodnevnice. Celokupni organizam je u stanu prenapregnutosti. To je kao da ne nekom žićanom instrumentu zategnete sve žice sa kojih nešto treba da se svakog časa odapne u vazduh a ne da se svira. Pošto je sve izvesnije da više ništa ne mora da se odapinje valjalo bi malo popustiti žice. I u tome leži skrivena suština. Ne ide to tako lako. Sva napunjena energija zbog izmenjenih okolnosti i opasnosti koja nas je preplavila negde je u telu. Našem psihološkom aparatu potrebno je vreme da svoje procese „vrati u normalu“ ili olabavi svoje žice. Subjektivnom doživljaju treba vremena da prizove onaj a ha momenat „pa da prošlo je“. A onda iza toga treba još vremena da kažemo „dobro je sada možemo malo da odahnemo“.

Kao što smo se pripremili za novoizmenjene okolnosti, pa je adaptacija tražila svoje vreme, sada nas čeka nova adaptacija. Može biti zbunjujuće ili čak uznemirujeće jer se sve dešava brzo, malo je prostora za pripremu i nekad ne stignemo da o svim tim novim doživljajima sa distance promislimo. Dobra vest u svemu tome je što smo već veliki deo toga prevladali. I to uspešno. To je nova spoznaja koja vodi jačanju unutrašnjih snaga i potvrđuje nam da u svakom od nas leži kapacitet za rezilijentnost (psihološku otpornost).

Ostaje nam da sagledamo, sada u miru, gde smo u odnosu na sebe, druge i generalno socijalni svet. Da li ovo doba izolacije pokrenulo neka nova pitanja u nama kao što je gubljenje vremena u pogrešnim odnosima, da li nam je usamljenosti „preko glave“ pa nećemo više čekati da preuzmemo prvi korak ili da li ćemo se pokrenuti u pravcu ostvarenja nekog davno odlaganog sna shvatajući da je vreme ipak na našoj strani? To je individualno. Da, možda zato, svet neće biti isti. Jer mi možda nećemo želeti da ostanemo isti. Ali upravo ono što nas i održava na celoživotnom putu da ne pokleknemo i zakopamo se jeste promena. Sposobnost da se brzo adaptiramo, readaptiramo, iznova gradimo je  ogromna snaga. Ako smo to savladali kroz pandemiju svi drugi zadaci delovaće kao uzazov koji nas samo mogu voditi napred.

I zapamtite – šta god da odlučite, koliko god vam vremena treba u procesu oporavka, kojim god putem da krenete uvek ćete moći na sebe da računate. <3

Izolacija i kontakt sa sobom

Izolacija i kontakt sa sobom

 

Počela je i peta nedelja vanrednog stanja. Pitam se koliko adaptacija je svako od nas morao da napravi u ovom periodu. To me vodi razmišljanju da je važno da podsetimo sebe koliko smo zapravo jaki kada smo pregurali mesec dana izolacije. Unutrašnja jačina je naš kapacitet za rezilijentnost. Kada nas preplavi strah zbog realne opasnosti ili anksioznost zbog duge neizvesnosti možemo zastati i umesto  prebacivanja sebe što „podležemo“ takvim osećanjima ponegovati  i pohvaliti sebe zbog te unutrašnje snage koja nas je očuvala i u danima izolacije.

Moje emotivne rekacije i razmišljanja smenjivali su se iz nedelje u nedelju od poricanja i šoka, preko straha i depresivnosti do prihvatanja i integracije. Na početku ove nedelje uviđam da se proces adaptacije na izmenjene okolnosti polako završio  i da se vraćam uobičajnim aktivnostima koje iako se obavljaju od kuće podsećaju na moj utabani tok života. Ali na  početku nedelje dočekalo me je još nešto. Moj odraz u ogledalu. Ne fizički nego onaj psihološki. Kao da sam jedno jutro pozdravila sebe u prolazu i dobacila „sada nemaš kuda da se sakriješ“.

Doba izolacije pored raznih briga donelo je i više vremena za sebe.  Pored raspremanja kuće i sortiranja stvari kao da je usledilo  i jedno „prolećno čišćenje“ iznutra. Primetila sam da mi se javljaju novi klijenti ne zbog prevladavanja panike i anksioznosti uzrokovane pandemijom nego zbog dugo odlaganih potreba za promenom. Pored svega negativnog što je izolacija donela ipak je donela i prostora da se konačno pozabavimo sobom. Nekako kao da nam je to uvek negde po strani, nešto za šta se nema vremena…ali je opet tu i svaki put kada negde zapnemo  u životu podsetimo se i tih raznih nedovršenih a odloženih procesa. Čula sam se ovih dana sa ljudima koji donose odluke oko promene posla, preispituju svoju partnersku vezu, podsećaju se hobija za koje zbog redovne jurnjave nemaju vremena, vežbaju  postavljanje granica kako bi se bolje suočili sa pritiscima u socijalnim krugovima, opraštaju starim ljubavima, ostvaruju dublje veze sa porodicom, uče da pored rešavanja problema pažnju posvete i svojim emocijama, odriču se perfekcionističkih zahteva i na različite druge načine rade na sebi.

I to je upravo nešto što me inspiriše ovih dana. Mogućnost da budem posmatrač tih promena a i da sama otvaram prostor za lične promene. Na primer, godinama se nisam pozabavila radom na svom telu. To je uvek bilo pod etiketom „biće, sad nemam vremena“. Ali izolacija me ponovo uči koliko su to samo izgovori. Jer rad na sebi zahteva celokupnost – pažljivo posvećivanje i telesnom i vrednosnom i socijalnom  i psihološkom aspektu integriteta. Čini mi se da nas je izolacija sve usporila i suočila upravo sa onim aspektima koji su dugo u mraku.  Sada je pitanje šta ćemo sa tim uraditi? Hoćemo li ponovo žaliti ili povlačiti se pred izazovom ili zategnuti rukave i  krenuti u akciju konačno. Duboko verujem da nikada nije kasno nešto započeti i da se uloženi napor uvek isplati. I znam da koliko god da bežimo od susreta sa sobom na kraju se sapletemo o sopstveni odraz. Možda je zato dobro samoinicijativno učiniti prvi korak, udahnuti duboko, i prigrliti i one zaboravljene delove sebe bez kojih nema osećanja zaokruženosti ili celovitosti.

 

Koliko nas pomera pandemija?

Koliko nas pomera pandemija?

 

Ovih dana suočeni smo sa pandemijom svetskih razmera. Nije zaobišla gotovu ni jednu zemlju pa smo se i mi našli u sedištu borbe sa covid-19 virusom  i sa vanrednom situacijom.

 Razmišljala sam o različitim temama ovih dana vezano za novonastalu situaciju. Prvo da priznam da me je obuzeo strah u prvoj nedelji i da sam se bukvalno paralizovala na tri dana. Ne toliko strah od samog virusa već od toga što je sve odjednom stalo i što sam panično razmišljala šta će biti posle. Onda sam od paralisanosti prešla na deprimiranost. Očaj. Šta ako se ništa više ne vrati u normalu? Zatim sam tugovala jer sam se osećala sputano kao ptica u kavezu koja trči levo-desno u nadi da će je neko pustiti iz kaveza. Onda me je dodatno deprimirala situacija na ulici i nemogućnost da zagrlim najbliže kako bih ih potencijalno zaštitila ako sam potencijalno ugrožena.Onda sam manično zvala porodicu i  prijatelje da proverim da li su dobro.

I  tako sam se vrtela u krug pet dana od očaja do osećanja poraženosti. I onda sam se sabrala. Valjda mi je toliko trebalo da se saberem i prihvatim činjenicu vanrednog stanja. Dodatno otežavajuće je  porast negativnih vesti iz dana u dan. Kao da nema mesta odmoru od  korone i cele priče oko pandemije. Nekad se od negativnih vesti branimo tako što ih minimizujemo, racionalizujemo, pristupamo sa nepoverenjem ili ih izbegavamo. Sa druge strane, nekad nas uvode u još veće stanje panike. Ali činjenica je da smo zaista okruženi rizikom i vanrednom situacijom  koja nas je sve nespremne zatekla. To je ono o čemu se manje ili nedovoljno govori.

Zašto ovo pišem? Želim da prenesem poruku da svi različito reagujemo na novonastale okolnosti i da je svaka reakcija razumljiva. Zato je važno ne osuđivati druge ljude kako reaguju ili ne reaguju na sve. Različiti su mehanizmi odbrane i različiti su mehanizmi prilagođavanja. I to je u redu. Niko nije dovoljno pripremljen na stanja opravdanog straha ili stanja opasnosti. Sve što se dešava ovih dana prekinulo je uobičajne načine funkcionisanja ljudi i mnogima ostavilo malo prostora za kreiranje i traženje novih načina.

Mislim da je u celoj priči izuzetno bitna podrška. A možda je i najvažnija. Ne znamo koliko će ovo trajati ali mogu reći da je onaj prvi udarni talas prošao i da smo ukoračili u drugu nedelju već mako spremniji za nove okolnosti. Ne zaboravite da tražite podršku kada vam je potrebna –to nije nikakav znak slabosti ili nemoći, to je znak da smo svesni šta nam se dešava  i da je zaista lakša kada smo tu jedni za druge.

Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

Iz prvog lica -o braku, socijalnom pritisku i samoći

 

„Imam tridest pet godina, nisam udata i nema decu“. Zvuči kao priznanje. U sistemu vrednosti gde su ovo godine u kojima je logično da pojedinac ostvari svoju primarnu porodicu nije lako priznati sebi neispunjenje društveno zadatih ciljeva. Pitam se da li sam zbog toga neuspešna, manje vredna, promašena ili socijalno neadaptirana? Naravno, nezaobilazno je da se povremeno zapitam– da li je sa mnom sve u redu. Sećam se pre  tri godine koliko mi je bilo teško kada vidim srećne parove u prolazu. Srećna zbog njih ali tužna zbog sebe. Plašila sam se tada usamljenosti i da ću zauvek ostati sama. I naravno proganjalo me je pitanje neuspešnosti na polju porodice.

Sa ove distnace pomalo mi je smešno kad se setim faze očaja i straha koji me je nekad progonio u snovima. A progonilo me je i šta sam ja to uradila kada nisam zadržala dugotrajniji odnos koji rezultira brakom, decom, porodicom. Iz ove perspektive vidim samo neadekvatnu krivicu, nesigurnost i neopravdano samokinjenje. Kada premotam izbor svojh partnera zahvalna sam što se ni jedan do tih odnosa nije pretvorio  u tako maštani brak.

Ali zašto sam se toliko kinjila ? Verovatno što tada nisam znala ovako lepo i nežno da razgovaram sa sobom. A verovatno zato što koliko god bili snažni teško je odoleti društvenom pritisku. Normiramo se  i poredimo sa drugima. Tražimo i merimo svoje vrednosti spram toga šta su zadati modeli nekog društva. Ali šta ako i uprkos motivaciji, dobroj volji, kvalitetima i ličnim vrednostima ne možemo ispuniti neke uloge? Da li smo zbog toga „promašen slučaj“?

Primetila sam kroz savetodavni rad sa ljudima da kada se osećaju neuspešno na polju partnerskih odnosa da zaborave sve druge svoje kvalitete, postignuća i sjajno razvijene aspekte života. A zatim paradoksalno, subjektivno osećanje promašenosti i neuspešnosti na tom polju vodi blokadi ili samozabrani da se upuste u nove avanture, upoznavanja, flert, nove odnose. Valjda je to unutrašnje osećanje nekompetentnosti toliko jako da vodi zastoju.

A ja postavim pitanje njima a u jedno i sebi : da li smo zaista neuspešni, manje vredni ili neostvareni ako smo sami, ili smo u vanbračnoj zajednici, ako nemamo decu ili želimo da ih usvojimo, ili smo samohrani roditelj ili ne želimo decu, ili smo se razveli,ako imamo trideset i koju a nismo se ni verili ? I ko određuje tu vrednost?

Moja poruka je da je put razvoja kao i put ostvarivanja na polju partnerskih odnosa i primarne porodice individualan i za svakog drugačiji. Volim da razdvojim vrednovanje sebe od socijalnih normi koje podsećaju da starimo, da biološki sat otkucava, koje plaše šta će se desiti ako ostanemo sami, koje koče da napustimo odnose koji su nezdravi samo da ne bi ostali sami. Vrednovanje sebe je suština  mentalnog zdravlja. Samokinjenje, neadekvatna, izjedajuća krivica i strahovi ometaju put samovrednovanja i samoprihvatanja. U krajnjoj instanci mnogo kvalitetnog vremena je ispred svakog od nas koje možemo priživeti u punom kapacitetu kada smo sa sobom dobro. I zato ne zamerajte toliko sebi što niste ovo ili što niste ono, što ste možda trenutno sami, ili bez vidljivog signala za udaju i proširenje porodice…Ništa ne zamerajte. Pustite se i uživajte u onome što jeste. Nekada upravo tako se dogode slučajni ljudski susreti koji obogate život i promene pravac. Vredi verovati  najpre u sebe, a zatim u svet i u druge.

 

Iz muškog ugla

Iz muškog ugla

 

Obično se misli da pripadnice ženskog  roda provode previše vremena pričajući i razmišjajući i o partnerskim odnosima. Nekako nam  je to društveno normalizovano. Ništa neobično videti u kafiću scenu koja neodoljivo podseća na  čuveni sitkom  „sex and the city“. Lako nam je zamisliti četiri drugarice koje uz drugu popodnevnu kafu ćastaju  o uvek aktuelnim pitanjima partnerskih odnosa.

Ali šta je sa muškarcima?

Obično vlada mišljenje da njih ne dotče toliko ta tema. Ili se rukovodimo onim uverenjem da kada oni pričaju o partnerskim odnosima to se uvek svodi na jednu stvar- sex. Ali, da li je baš tako ili su muškarci nepravedno izloženi društvenoj predrasudi?

Prisustvovala sam nedavno razgovoru između mog momka i njegovog drugara. Razgovor mi je privukao pažnju iz razloga što sam  uhvatila da to liči na jedan u nizu uobičajnih razgovora sa mojom drugaricom. Naime, junak priče (drug mog momka) se iskreno požalio kako se ne snalazi u partnerskim odnosima. Teško mu je da ima inciijativu. Generalno je povučen i ne voli  uvek da  se ističe. Svaka ideja o inicijativi ga dubinski prepada. Do sada je imao par vezica ali ništa što bi ga dublje „uvuklo u priču“. Drugim rečima, prepadnut je od uvida da on i nema veština potrebnih za dublji partnerski odnos. Ili samo nije imao priliku da ih razvije.  Želi da ostvari tu priliku ali uvek se povuče u sebe na prvom koraku. Strah od neuspeha ili nešto drugo. Poenta je do do nedavno ni sa kim nije ni pričao o tome. Najbilže muško društvo ga uglavnom zeza ili prekreće temu ka lascivnom sadržaju. Stojeći po strani i slušajući to razmišlljala sam koliko zapravo smo slični u svojim strahovima bez obzira na rod : strah od odbijanja, napuštanja, strah kakav ćemo utisak ostaviti na prvom sastanku, kao ćemo se pokazati prve vrele noći,strah da ćemo ostati sami…

Iz daljeg prisluškivanja sam saznala da nije samo u pitanju inicijative već i to što se vremenom oseća sve više izolovano od društva. On je na pragu tridesete a većina njegovih drugara je u vezi. Kako reče „ onaj je stalno sa M, onaj drugar stalno sa svojom N …“. Zbog toga što se oseća neostvareno na ovom polju ili kao osoba viška- gotovo da je prestao da izlazi ili da poziva ekipu na druženje. Nedavno je upoznao momka koji je isto „single“ što mu daje nadu da zajedno mogu „ u akciji“.

Slušam ja to i razmišljam koliko se svi često nađemo u sličnim problemima. Kada sam gotovo tri godine bila sama uopšte mi nije bilo svejedno. Slično sam se osećala i razmišljala i nekad sam izbegavala parove namerno. Podsećalo me je da moje „bolno mesto“.

Iz ovog ugla čini mi se da je muškom rodu još nekako i teže. Društvo nije baš blagonaklono prema muškim „emotivcima“. Od njih se često očekuju neke malo žešće uloge ili neosećajnost. Obično se misli da oni nemaju problema da ostvare vezu makar i za jednu noć. Ali to je generalno predrasuda. Bez obzira na rod svi se srećemo sa istim večitim glavobolja. Ostvariti kvalitetnu vezu nije uvek lako.

Zato smo tu da pomognemo. Mi se ne rukovodimo predrasudama. Razumemo te zavrzlame. I same smo se petljale u različitim. Zato ne oklevajte. Ako društvo nema sluha za vas pišite nama. A do tada – malo inicijative nikada nije na odmet.

Kome smetaju prljave čarape?

Kome smetaju prljave čarape?

 

Ovih dana razmišljam oko čega se to svađamo sa partnerima. Razmišljajući o sopstvenoj listi razloga za svađu setila sam se situacije koja se redovno ponavljala u mojoj kući kada se majka na neki svoj osobeni način ljutila na oca što ostavlja prljave čarape svuda po kući. Nisu se baš svađali oko toga jer moj otac generalno i nije tip za svađe ali je majka gunđala onako više sebi u bradu. Setila sam se te scene kada sam videla razbacane čarape mog momka u spavaćoj sobi. Počela sam da se smejem jer sam osvestila da u sebi i za sebe već spremam neko gunđanje na tu temu : „A što ja uvek moram da sklanjam za tobom? A što ne umeš da ostaviš u kupatilo? I bla bla..“ Srećom pa je to bilo samo u sebi jer takvo razmišljanje može dobiti i dublji zaplet sa sve dramatičnom samosažaljivom interpretacijom. „Eto ja uvek moram da se cimam oko svega, da na sve mislim, tebe baš briga, ima ko da sklanja za tobom…“. Ovakav unutrašnji monolog može da vodi pravo u srce osećanja manje vrednosti i da iz te minus pozicije počinjemo da reagujemo tako da nas partner sa pravom gleda u čudu. Ako još počne da se brani od optužbi da je neodgovoran ili ne zaigra na kartu samosažaljenja i ne počne sklanja čarape tj da popravlja ponašanje – eto nevolje na pomolu. Onda se od rasprave oko čarapa ide preko nabrajanja šta sve nije dobro uradio i šta je sve trebalo da uradi, ili kako to Pera radi a on ne radi i dolazi se do preispitivanja da li me on uopšte voli.

Ali imaju li prljave čarape zaista veze sa izostankom ljubavi? I čemu sve to? Šta je pozadina ovoga naizgled uobičajnog nedeljnog dijaloga?

Naravno da sa racionalne distance ćemo se nasmejati na pomisao da nesklanjanje odeće i ljubav imaju ikakve veze. Ovakvi razlozi za svađu mogu biti raznovrsno uslovljeni. Jedan od razloga jeste prosto nesvesno ponavljanje i prenošenje na partnera onih obrazaca koji smo videli u odnosu naših roditelja. Prosto, oni su se svađali oko određenih stvari pa shvatimo to kao deo normalnog partnerskog odnosa. Ako oboje imaju u svom unutrašnjem kodu partnerskih odnosa da je ovo normalno ponašanje ni jedna strana neće „dizati frku“ već će sama svađa više biti kao neki ritual koji se bez preterane tenzije odigrava.

Drugi razlog može biti nesvesno uverenje da su muškarci generalno neodgovorni, da neće da pomognu oko kućnih poslova, da se na njih ne može računati i da na ženi mora biti sav teret. Ali da li je to baš tako? Sećam se jedne svoje klijentkinje koja se žalila da joj momak sa kojim živi apsolutno ništa ne pomaže oko kućnih poslova. Kada sam je pitala da li ga je zamolila da joj pomogne bila je začuđenja. Njena je logika bila da „ako mu je stalo setiće se sam“. Međutim, poenta je što se neće setiti sam. U vezi se kao ni u životu ništa ne podrazumeva. Ništa nije pocrtano unapred. Ako ne iskomuniciramo da nam je pomoć važna kako će partner znati da treba da nam pomogne. Ako ne iskomuniciramo šta nam i u kojoj meri nešto smeta kako će partner moći da menja navike ili ponašanja? Ako ne tražimo pomoć ili ne govorimo o potrebama i osećanjima već samo očekujemo da se čita između redova skliznućemo lako u ulogu Žrtve i jedan unutrašnji samosažaljivi monolog.A već vodi ozbiljnijim svađama.

Zato pre nego što nedeljom ujutru počnete dan bacanjem čarapa na pranje razmislite da li je to vredno jedne svađe. Da li je to ono što suštinski definiše odnos? Verujem da se nismo zaljubili u naše partnere zato što su uredno slagali svoj veš na pranje. Isto tako verujem da nam je u početku i bilo simpatično kada vidimo razbaceno sve oko kreveta jer nas je to podsećalo na noć pre toga. Svađe oko čarape  i drugih trica i kučina spadaju u onaj red svađa koje se mogu i preskočiti. Napravite neku foru oko toga. Smejte se zajedno sa partnerom. Ili ga jednostavno zamolite da ostavi na mesto svoj veš. Ali dok to radite setite se suštine koja vas je spojila. Jer nekada gubimo iz fokusa upravo tu suštinu stavljajući u prvi plan trivijalnosti. Čarape se uvek mogu skloniti ali se suština ne može uvek lako vratiti kada se udaljimo od nje. Mislite o tome dok pravite svoju listu must to do razloga za svađu i ocenite svaki na skali od 1-10 koliko je  zapravo vredan spram suštine. <3 <3

Unutrašnja strana emocionalne ucene

Unutrašnja strana emocionalne ucene

 

Verovatno je većina vas čula za pojam emocionane ucene ili ste se zapitali da li ste i sami bili žrtva takve obmane. Verujte mi, sasvim izvesno da jeste i to više nego jednom. Ali krenimo redom. Za vas  otkrivamo neke ključne odlike  ove suptilne manipulacije.

Emocionalna ucena je vrlo prefinjena taktika. Sem u slučajevima kada ucenjivači direktno iznuđuju (što je ređe) nije lako prepoznati emotivnu ucenu. Naročito zbog toga što se dešava tamo gde je ne očekujete. A dešava se od strane osoba u koje imate poverenja (rođaci, kolege, prijatelji, partneri…). Što je odnos bliži – teže je prepoznati i teže je odupreti se zamkama emotivne ucene.

Čemu služi emotivna ucena?

Najjednostavnije rečeno ucenjivači se koriste ovom taktikom kako bi iznudili ono što žele i što im je potrebno a bez uvažavanja želja i potrebe druge strane. Emotivna ucena je generalno pasivan način da se nešto postigne i široko zaobilazi direktnost, otvorenost u komunikaciji i asertivnost. Emocionalna ucena je ponovljena manipulacija čiji je krajnji cilj da vas navede da činite nešto  što ucenjivač želi ali tako vešto da imate privid da upravo i sami to želite. Drugim rečima, emocionalna ucena preskače i minimizuje  vaše želje i potrebe i stavlja vas u službu zahteva ucenjivača.

Zašto se ne prepoznaje?

Zato što se često vrlo suptilno “servira”. U početku deluje kao ljupka molba ili topli izraz ljubavi. Ako vam neko govori da ne može bez vas i da bi mu život bio prazan i strašan da vas nije sreo/la ne biste zaključilli da vas tako ucenjuje. Naravno, to i nije ucena. Međutim, uz određeni kontekst može da postane. Ako iza takvih izjava sledi zahtev da se partner/ka useli kod vas uprkos tome što vi to ne želite onda se polako ucena uvodi na scenu. Ukoliko se opirete takvim zahtevima obično što usledi je blagi pritisak „ja tebe toliko volim a ti ne želiš da više vremena provodimo zajedno, mislio sam/mislila sam da me voliš više“. Na takve reči obično počinjete da osećate nelagodnost i da se preispitujete da li ste u pravu i da li stvarno ne volite dovoljno partnera/ku da biste preuzeli sledeći korak. Što se više opirete pritisak ucenjivača raste a često se pretvara u direktne ili skrivene pretnje. Kako ne želite da ostanete bez osobe koju volite ili žudite da se vrati bliskost i ravnoteža u odnosu verovatno da ćete popustiti pred ovim pritiscima i naći se usred vrtloga emotivne ucene.

Na koju “kartu” igraju ucenjivači?

Za ljude koji zapadnu u emocionalnu ucenu često se kaže da kao da hodaju u magli. Emocionalna ucena zaista i  zamagljuje vaše rasuđivanje. Ne samo da počinjete da se osećate nesigurno kada ste izloženi uceni već preispitujete svoje odluke i uvide. Postepeno podležete pritiscima i povinujete se zahtevima osoba koje ucenjuju.

Kako ucenjivači to postižu?

Tako što pletu zamku oko vas kroz izazivanje straha, krivice i pozivanje na osećanje vaše dužnosti prema njima. Ili ste zaplašeni da će vas ostaviti ili da će sebi nešto uraditi ili da će svakog momenta da se „nadure“ ili da vas ostave bez podrške. Ili ste preplavljeni krivicom da ste  upravo vi odgovorni za to što se loše osećaju ili što  rade nešto što inače ne bi da niste tako grozni prema njima. Ili vas podsećaju na sve što su za vas učinili i pokušavaju da to „naplate“. Bilo šta od ovih puteva ucene a najčešće sva tri čini da se osećate nesrećno, iznemoglo i krajnje zbunjeno.

Važno je razumeti da je emotivna ucena jedna od ključnih odlika štetne veze. Ona ne znači da nema ljubavi u odnosu već da je ona potisnuta pod teretom ucene. Kvalitet veze se ucenom ozbiljno urušava. Emotivna ucena se ponavlja i vremenom steže sve veći obruč oko vas. Ona je proveren način da izgubite osećaj slobode u partnerskoj vezi a zatim  i osećaj ličnog prostora i integriteta. Zato potrebno je verovati onom unutrašnjem osećaju koji vam često nepogrešivo signalizira da nešto  nije u redu i nagoveštava da treba otvoriti sve oči pre nego što nastupi magla.

O četiri lica emocionalne ucene i tipovima ucenivača kao i načinima da izbegnete „maglu“ u narednim tekstovima . Zato nas redovno pratite na našoj stranici.

Za vas pisala
Ivana Perić

 

 

Zašto je dobro jedno putovanje pokloniti sebi?

Zašto je dobro jedno putovanje pokloniti sebi?

 

Nekada ne znamo gde smo. Nekada se sudaramo sami sa sobom. Nekada se nalazimo u procesu pripreme za neko novo ja pa se spotičemo o ono staro kao da se saplićemo o sopstveni korak. U tim momentima važno je da zastanemo. Da ne jurimo. Zaboravljamo koliko je proces važan. Doba u kome živimo diktira da budemo usmereni samo na vidljivost i rezultate. A sve je u procesu. Nekada ni sam rezultat nije važan ako je proces bio uspešan.

Nekada smo tužni. Nekada bi da se osamimo. Nekada bi da predahnemo od svakodnevnog stresa. Nekada bi prosto da zaboravimo na sve.

Nekada nam samo trebaju izazovi. Nekada smo željni nove avanture, uzbuđenja i neočekivanosti. A možda i toga da sretnemo i upoznamo ljude van naše svakodnevnice.

Sve to staje u putovanje. Verujem da su putovanja jedna od najboljih terapija. Ili prosto rečeno „lek za dušu“. Nema isplatljivije invenstice od putovanja čak i kada samo putovanje ne ispadne onako kako očekujemo. Ali svako putovanje menja, svako oplemenjuje.

Svako putovanje donosi jedno buđenje.

Zato je važno i da jedno putovanje poklonimo sami sebi. I da da se otisnemo sami na put. Potpuno sami. Solo putovanje ima različite prednosti :

-možete da ćutite kada god želite

-možete bez planiranja i kompromisa sa drugim ili grupom da se krećete kako i kuda god želite

– možete da se posvetite svom unutrašnjem svetu

-možete sebe izazvati na to koliko ćete se negde snaći sami

-možete pomeriti svoje granice i prevazići aktuelnu konfor zonu

-razbijati anksioznost zbog nemanja prepokrivajućeg efekta društva na putovanju

-ne morate ni sa kim da se uklapate što se tiče vremena i destinacije

-možete vežbati svoje socijalne veštine ostvarujući interakciju sa različitim ljudima

-možete obnoviti kontakt sa sobom

-možete naučiti da uživamo  u sebi

-prevladiti samoću i strah od samoće

I mnogo toga još. Ali je ključno lekcija koju to donosi. Hrabrost da se odlučite na takav korak će vam se sigurno višestruko vratiti.

I za kraj ovih promišljanja jedno pitanje. Koliko uopšte danas i imamo vremena za sebe? Možda je baš solo putovanje dobar način da se sebi posvetimo na pravi način.

Verujem da ako smo dugo zanemarivali sebe ili zaboravili da sebe negujemo ili da sebe nagradimo da jedno solo putvanje može biti sjajan poklon.